Растко Немањић је рођен око 1175. године као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи у хагиографском стилу наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг.
„А кад ојача дете, његови, имајући натприродну, безмерну љубав према њему, увек гледаху на њ с ненаситом душом, а и велможе с њима говораху како ће он бити најврснији међу браћом својом. А и дете бејаше благообразно, и весело душом, и у учењу напредно, да се дивљаху разуму у детињем узрасту, да сви говораху: Ово ће дете бити неко ново знамење.“
Када је напунио петнаест година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље). О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања.
„Благ, кротак, према свима љубазан, љубећи сиротињу као ретко ко други, поштоваше сувише иночки чин, тако да и самим родитељима његовим беше зазор, па би се застидели, видећи у младом узрасту такво старање и закон добрих обичаја, и сматраху га као да није од њих рођен, него да је уистину, дан од Бога.“
Године 1191, кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету Гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Теодосије Хиландарац наводи како је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи у намери да се замонаши. Потера је стигла на Свету Гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и да током ноћи ипак прими монашки чин. Оболенски, као и други историчари, сматра да је ова прича добрим делом плод Теодосијеве маште. По његовом мишљењу, највероватније је да је Растко кришом отишао на Свету гору где се спријатељио са монасима руског манастира Светог Пантелејмона; Стефан Немања, слутећи где му је син отишао, послао је потеру која је нашла већ замонашеног Растка. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио, али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед.
У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се искрено посветио монашком животу. Ту је он свакако имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности. Рани боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности. Ту се формирала његова религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. Света Гора је током читавог Савиног живота остала његов други дом.
Стефан Немања се 25. марта 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. После годину и по дана проведених у Студеници, Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој Гори. После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој Гори. Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III Анђела. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице.
У време Симеонове смрти у Хиландару је било 10—15 калуђера, да би се након неколико година њихов број повећао на деведесет. По Савиним речима, манастир је постао величаснтвен. За Хиландар је Сава израдио типик (манастирски устав).
Почетком 1207. Немањина три сина сахранила су његове посмртне остатке у гробницу коју је припремио у својој задужбини Студеници, а Сава је сачинио службу у његову част. Највероватније је Симеон ту убрзо био и канонизован. Недуго затим, Сава је постављен за игумана Студенице. Пошто је имао звање архимандрита Сава је био највише негрчко свештено лице у Србији.
На пут у Никеју Сава је пошао 1219. године.У Никеји, Саву су дочекали Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло I Сарантен. Сава је с царем био родбински повезан, али је за успешност мисије сигурно био важнији Савин лични углед. У вези с оновременим политичким околностима присне везе су одговарале и Србији и Никејском царству. Византији свакако није било свеједно што се Србија Стефановом крунисањем прибилижила Риму и што се Стефан крунисао круном коју је послао римски папа. Сава је као вешт дипломата и угледни духовник успео да постигне споразум повољан по обе стране. Истовремено су донесене две одлуке којима је Сава хиротонисан за архиепископа и којом је српска црква стекла аутокефалију.
Сава је постао први српски архиепископ.
Сава је био српски архиепископ до 1234. године. Потом се упутио на друго ходочашће у Свету земљу. Укрцао се у Будви у пролеће 1234. године и упутио се ка јужној Италији. Иако је брод којим је Сава пловио био жртва гусарског напада, Сава је ипак успешно приспео у луку Бриндизи. Одатле се запутио у Палестину где се у Јерусалиму састао са патријархом Атанасијем. Слободно се даље кретао по Египту где је владала династија Ејубида. Састао се и са александријским патријархом, а затим га је лично примио султан Ал Камил који му је обезбедио водиче за обилазак Синаја. Са Синаја поново одлази у Јерусалим и преко Антиохије долази у Малу Азију. У Цариграду је поново боравио у манастиру Богородице Евергетиде где је примио позив бугарског цара Ивана Асена II да га посети. Крајем 1235. или почетком 1236. стигао је у Трново. У Трнову је умро 14. (27) јануара 1236. године.
Тело Светога Саве свечано је испраћено у Србију, ношено српским епископима и благородницима. У Рашкој се изливаше народ са свих страна да види сахрану Савину и да му се поклони. Кроз српску земљу, Савин ковчег носили су краљ Владислав и његови благородници. Владислав је сахранио стрица у великој цркви вазнесења Господњег, у његовој задужбини Милешеви. Ту је почивало све док га, по предању, 1594. године, Синан Паша није пренео у Београд на Врачар и спалио. Тако се прах Светога Саве — како лепо вели један наш писац — расу по целоме Српству.“
„Сва српска земља је лична карта Светог Саве. На њој су заувек утиснуте његове очи, стопе, прсти, руке, ребра, поља, стране, борови, извори, почивала. Српски народ живи на земљи његовог тела и под небом његове душе.“
Десанка Максимовић
САВИН МОНОЛОГ
Ноћас ће кроз
сан родитеља мојих слутња тешка
замахати црним крилима,
и браће моје кроз срца витешка
страх ће минути.
А ја ћу већ бити далеко од родних села,
на домаку светогорских манастира,
клечаћу већ крај манастирског прага бела
пун молитве и мира.
И кад бекства синовљег стигну гласи
до властеле наше и кнежева,
резаће већ свети оци моје власи;
а душа, као шева,
под небом јутарњим биће високо.
И кад мати моја пружи убогом комад круха
и помене у молитви име изгубљеног чеда,
срце ће куцати моје испод свештеничког руха
и спазићу где ме Христос право у очи гледа.
Куцнуо је час светог завета.
Никад више видети нећу мили очински кров,
ни слушати благог мајчиног савета,
ни с браћом младом кренути у лов.
Никад више са ових кнежевских трпеза
нећу чути звук купа и кондира,
и одоре царске од златнога веза
заувек скинућу.
А кад манастирске прагове мирне
прекорачим,
у осамљеничка кад ступим дворишта
кад мирис удахнем смирне,
душа моја од живота више ништа неће тражити.
Молићу се тада за спас српског рода,
за родитеља својих благ и побожни крај,
и да браћа моја кроз живот иду
светла хода, као анђели кроз рај.