ОД НАСТАНКА ДО 1906. године
Београд, престоница Кнежевине Србије, средином 19 века била је једино место у коме један млади човек жељан науке може стећи комплетно образовање. “Уважавајући предлог попечитељства просвете и саглашавајући се са закључењем совјета од 13. августа ја одобравам да се управа над полугимназијом теразијском одвоји од управе гимназијске, те да се један од професора исте полугимназије постави за директора, који би уз професорску плату имао још100 талира годишње, као и директори осталих полугимназија, решење ово саопштавам попечитељству просвете на извршење”.
Први директор био је господин Љубомир Ненадовић који се драговољно те дужности примио.
Тако су ударени темељи данашње Треће београдске гимназије.
Полугимназија Теразијска била је смештена у приватној кући на углу данашњих улица Добрињске и Краља Милана број 18 (зграда данас не постоји). У овој кући зграда је била од оснивања до 1864. године, када се преселила у нову зграду код Вазнесенске цркве(зграда и данас постоји у улици Краљице Наталије број 76). Зграда није била зидана за школу, па се показала као нехигијенска,тако да је требало решити питање одговарајућег смештаја гимназије.
Пут од полугимназије до гимназије био је у складу са потребама српског друштва, културно просветном револуцијом, одласком турског гарнизона из Београда и стварањем независне Кнежевине Србије. Што се ишло све ближе седамдесетој години и преласку у осму деценију 19. века Београд је постајао све већи центар Кнежевине Србије. Ослобођење градова од турских војних посада стварало је широке могућности усељавања српског становништва. Исељавање бројних турских породица донело је интензивно усељавање у потпуно ослобођени град, у коме се после више стотина година уместо турског полумесеца вије нова српска застава. Градске зидине постају тесне, град се шири ван њих.
1891.министарство просвете доноси одлуку да се “Београдска нижа гимназија” преименује у “Трећу београдску потпуну гимназију”, која ће бити укинута 1898. по закону о средњим школама. То је изазвало велико незадовољство ученика,родитеља, професора, предавача али и посланика у скупштини Краљевине Србије који су извршили притисак да се обнови гимназија.
Краљ Александар 1902. доноси Указ о формирању нове гимназије под именом “Јосиф Панчић”, а већ 1904. гимназија се поново зове “Трећа Београдска” и под тим именом радиће дужи низ година.
ПОЛА ВЕКА ТРЕЋЕ БЕОГРАДСКЕ ГИМНАЗИЈЕ
Након демонстрација ученика, родитеља, професора и грађана на Студентском тргу, који су тражили зидање нове зграде за школу, питање је решено 1906. када је завршена данашња зграда Треће гимназије у Његошевој 15, уз помоћ београске општине Врачар и министарства просвете. Аутори пројекта били су архитекте Душан Живановић и Драгутин Ђорђевић, ова зграда представља једну од најлепших престоничких грађевина која је 1964. проглашена спомеником културе. Без обзира што су зграду Треће београдске гимназије повремено користиле различите школе, што је оштећена и у Првом и у Другом светском рату, она је била и остала симбол културно просветне делатности српског народа.
Први светски рат доноси нове невоље како Краљевини Србији тако и професорима и уценицима Треће београдске гимназије, епилог је мобилизација жртава, ратовање, школвање у туђини.
Школа постаје место за смештај инернитаних поданика, седиште аустроугарске управе, и на крају болница.
То је зграду довело у такво стање да јој је претила опасност од потпуног пропадања.
Након ослобађања гимназија обнавља рад; 1921. мења назив у “Трећа мушка”, а 1929. “Трећа мушка реална гимназија”.
Уценици се поред основне наставе баве разним ваннаставним активностима, организују екскурзије, хуманитарне акције, негују култ државе Немањића, српску традицију, култ Светог Саве и очување српског националног идентитета.
Други светски рат није поштедео ни ученике ни професоре, а ни саму њену зграду. Све време овде се гаји слободарски дух, отпор комунизму и очување српског националног идентитета.
Након ослобођења Београда у Другом светском рату гимназија опет наставља са радом а њени уценици и професори раде и на обнови државе. Нажалост, у складу са потребама друштва 1956. године, укида се Трећа београска гимназија, а у њену зграду усељена је основна школа “Народни херој Слободан Принцип Сејо”, а од 1964. године зграда се уступа Осмој београдској гимназији. Зато данас код генерација постоје помешане емоције да ли је Осма или Трећа.
И ОПЕТ ГИМНАЗИЈА
1991.поново се обнавља гимназија и враћа име Трећа београдака гимназија.
Гимназија је почела са два смера: друштвено-језички и природно-математички.
Бурни догађаји нису заобишли ни Трећу београдску гимназију нити пољуљали њене традиционалне вредности. Трећа је била и остала расадник српске и југословенске интелектуалне, научне, уметничке и политичке елите и српских бораца. Од 90тих година велики број ученика је наставио своје школовање у свету показујући изванредно образовање где год да су отишли. Увек су се радо враћали својој гимназији у мислима или у реалности. Гимназија је проширила делотвор свог рада уводећи билингвална одељења на француском и италијанском језику од 2004., а од 2019. постоји и информатички смер. И данас као и ранијих деценија се у њу уписују најбољи ученици и као такви касније завршавају најзахтевније факултете. Много наших ученика данас су врсни у разним областима.
Наставник историје: Биљана Тубић