Непознати разлози и неоткривене функције 

 

Човек за све има разлог. Додуше, човек не зна са сигурношћу да објасни разлог свог постојања, тако да људска тумачења „необјашњивог“ нису неопходно тачна.

Егзистенција и њено (не)постојеће зато

Човек тражи разлог у свему, тражи значење и функцију. Зашто га уопште то занима? Познато је да је човек, још од настанка, покушавао да објасни себи свет који га окружује. Можда да би лакше преживео у окружењу у ком се налази ако га боље спозна? Још је примитиван човек покушавао да схвати природне појавe, рођење, смрт, срећу… Како је долазио до тих објашњења? Несхватљиво је преводио у оно што му је било најнормалније и најближе. Постоји много примера. Један од њих је човекова жеља да схвати своје порекло и порекло света, а и разлог њиховог настанка. Онда, то може бити и човекова жеља за животом која га тера на чудесне подухвате не би ли избегао смрт, јер жеља за животом је уједно и страх од смрти.

Човека је увек некако копкало како је дошао на свет. Кроз време су различите заједнице то објашњавале на различите начине. Углавном путем нечега што им је прихватљиво али не могу тачно рећи шта је то. То нешто су били и остали богови. То објашњава велики утицај религије на размишљање човека о тим темама. На пример, неки научници, не неопходно религиозни, су видели Бога као материју од које је све потекло. Видели су Га у савршенству науке, као разлог свега и самог себе… То су могли да говоре из неколико разлога. Прво, у покушају да приближе науку цркви, да би испало да и они „откривају Бога“. Други разлог би могао бити истински утицај човекове потребе да верује, појачан од стране цркве, јер су постојали и постоје научници који кажу да црква и наука говоре о истим стварима на различите начине. Или трећи, да једноставно кажу нешто збуњујуће о нечему о чему не знају много да би постигли супротан ефекат код слушаоца. Мада, ипак, Бог је по свим монотеистичким религијама стање савршенства, тако да је довољан самом себи и створио је сам себе ни из чега. Но, то како је настао свет не објашњава баш и зашто је настао, али постоји много занимљивих теорија. Тренутно, већини научника, као и остатку људске популације вероватно, је некако најлогичнија она о Великом праску. Мада, јасно је да она није претерано стабилна. Шта је било пре тога? Како је дошло до судара различитих честица? А опет, и да знамо тачно како се то десило и даље не знамо зашто. То су ипак два различита одговора. Зашто човек уопште размишља о томе? Ту већ има нечег објашњивог. Људи од почетка времена трагају за својим пореклом, а и сваки појединац жели да сазна ко је он. Оно што је јако занимљиво је то што ми имамо свест. Одакле нам? И зашто постоји биће које размишља? Наша интелектуална моћ је неупоредива у односу на животињску. Зашто смо ми једина врста која има свест? Да ли је то уопште привилегија? Вероватно није ако гледамо из угла бића које нема свест па му је некако свеједно, а опет ми не знамо како је немати је и не можемо да сазнамо. Према томе, то питање и нема неки одговор, али због поседовања свести ми размишљамо о себи, између осталог. И тако се једном један човек упита: „Ко сам ја? Откуд ја овде?“ И…? Па, нема благе представе. Зашто? Јер не разуме човека као биће и себе као човека. Које године је вођена битка код Трафалгара? Шта је идеја комунизма? Како се одређује валенца елемента? Како се рачуна брзина тела? Све су то чињенице. Познате и непознате, потребне и непотребне, зависи коме. Али оно што је битно, оно што нас мучи откако смо настали, разлог нашег настанка и наш идентитет, нам је неразумљиво, макар у границама просечног људског ума.

Ипак, од свега овога, доступно нам је да сазнамо ко смо, само што на томе морамо да радимо много више јер, у свету у коме живимо, личност појединца постаје све мање битна и све мање јединствена. Прилично смо се отуђили од самих нас и наш живот је све једноличнији и затупљујући. Па чему онда да посветимо живот? Откривању његове сврхе? Откривању себе. Како? Тако што ћемо се бавити стварима које нас испуњавају, стварима које нас задовољавају. Али такође, морамо разумети и друге и не смемо им штетити, макар не свесно. И тако једног дана, на неком вишем ступњу развоја, схватићемо себе. Дотле, ту смо, изгубљени, тумарамо по овом свету док неко од нас не упали светло.

Али, да ли је све то тачно? То не можемо да тврдимо са сигурношћу.

Има и превише ствари на овом свету које не разумемо, или не познајемо довољно да бисмо тражили одговоре на оваква питања која, можда, захтевају да разумемо неке друге ствари претходно. Јер, шта ако смо ми ту само да бисмо били ту, без неког одређеног разлога? Јер, шта ако је одговор на сва ова питања просто ништа? Да ли ми познајемо ништавило? Да ли смо уопште сигурни да оно постоји? Не можемо ни да га замислимо. Михаел Енде, у својој књизи „Бескрајна прича“, помиње „велико ништа“ (у које се не може гледати) које уништава свет који постоји само док неко верује у њега, а оно га уништава баш зато што нико не верује. Ако не верујемо у себе, да ли постајемо ништа? Постајемо сенка, или потпуно нестајемо? Или, ако наше постојање има сврху која нам је непојмљива, да ли је то тако само зато што морамо имати неку врсту предзнања? Отприлике је исто као и за одговор ништа. Опет морамо спознати неке ствари које не разумемо. Као што је немогуће знати зашто је 2+2=4, ако се претходно не разуме сабирање.

Што више учимо, све више видимо колико не знамо. Постављајући онаква питања заборављамо да повезујемо чињенице. За почетак, ми смо људи. Шта год то значило. Ипак то не смемо заборавити никада. Ми живимо. Питамо се зашто. Ми у потпуности не знамо шта је живот и како онда можемо да схватимо његов разлог? Могуће је да је то једноставно поклон који треба да искористимо најбоље што умемо. Уосталом, људи са животом раде исто што и с поклонима. Користе га, чувају га или га бацају, свесно или несвесно. Но, то остаје само још једна тврдња у мору истих…Размишљање о овим стварима често тера човека да помисли да је живот потпуно бесмислен. Иако је могуће да јесте тако, то је оно што човека доводи до пропасти. Без смисла, значаја, радости, човек једноставно замре и његов живот заиста постаје такав. Ако нас окују мисли да смо ми, шта год радили и какви год били, безначајни у односу на време и да ће нас и наша дела оно свеједно прогутати, онда смо заиста изгубили све што имамо и наша егзистенција више нема разлога. Ми морамо живети наш живот и у њему проналазити задовољство, управо да се то не би десило. Ми и јесмо безначајни у односу на целокупно време које је протекло од…па,  од почетка времена и за толику количину времена и нисмо претерано битни, али за онолико времена колико смо ту, на Земљи, јесмо. Наших пар миленијума постојања није ништа за само време, али за нас јесте. Јер, за тих пар миленијума, човек је веровао, учио, стварао, истраживао, уништавао и грешио. За тих пар миленијума сазнали смо о себи нешто мало и схватили смо неке ситнице о свету у коме се налазимо. Успели смо да урадимо нешто, нешто корисно, позитивно. А док га не нађемо (ако несвесно и нисмо) нашем постојању треба сами да дамо разлог, па макар и не био онај прави, јер без тога смо само материја, која је вишак у свету у коме све има своју функцију. И, подразумева се, никако не смемо заборавити да смо људи. Заборавимо ли то, спуштамо се на ступањ испод онога што јесмо и нисмо вредни самих нас. Такође, смрт не служи да нам одузме жељу за животом, већ управо супротно. А ми се плашимо ње јер нам је непозната и јер је сматрамо својим крајем. Она нам је предодређена као и свему што живи, она је нешто кроз шта сви пролазимо али не можемо да га прихватимо.

Ми, људи, ми смо мистериозна бића кратког века, велике креативне, као и разорне моћи. Ми смо још увек поприлично изгубљени у нашем свету. Наша функција ће остати тајна још доста дуго, јер не постоје доказиве теорије о њој. И тако дуго ћемо још лутати изгубљени у овом свету који не разумемо али добрим делом обликујемо, док неко од нас не упали светло…

                                                                                                             Данило Савић  III4ф

 

 

Лик Ане Карењине

Када сам се прихватио мукотрпног чина читања прве књигe која у мени не буди знатижељу, а има више од 200 страна, свој интелектуални напор сам концентрисао на две ствари: Прво, на питање, да ли је књига у ствари ум Ане Карењине приказан на један врло алегоричан начин.

Друго ми се јавило тек нешто касније, када ме је А.К. просто озарила својом дуго очекиваном анђеоско-хармонијско-мироносном појавом и разбила моју илузију достојну трогодишњака о једној колосалној алегорији; уместо да анализом разградим њен на изглед крхки дух и лик и саставим их у сасвим новом светлу (или мраку) бацио сам се на нешто друго, нешто привлачније од свих Толстојевих утвара, чак и од Љевинове узбудљиве косидбе. Наиме, позабавио сам се рачунањем брзине протока времена у Русији почетком 19. века. Након комбиновања постојећих и непостојећих знања из математике, физике и филозофије и уз кашичицу логике закључио сам следеће: У Руској империји 19.-ог века на сваке две недеље пролазило је највише три дана и то само онда када Љевинова косидба није реметила ток вечности.

До сада, још ништа није речено о Ани К. Тако је јер, да би се успешно разумела њена фасцинантна личност, неопходно је имати увид у њену ванвременску средину у којој људи одолевају најезди разума, логике и смисла који може носити терет аргумента. Цела та руска панорама седи нашој јунакињи на глави. Уосталом, сви ликови који се помињу поред гђе К. покрећу одређена питања, а међу њима се истиче Љевин, но он је бескрајна прича за себе. Нажалост, сва та битна и небитна питања књиге, због којих она поседује одређену дозу вредности и занимљивости, остају непримећена под завесом slow-motion латиноамеричког заплета који доноси управо главна звезда Толстојевог парчета Шекспирове непрегледне позорнице, Ана Карењина. Иако је заплет неопростиво испод неке замишљене доње границе и иако успорава ток времена у читаочевој околини, ми тај пропуст морамо опростити аутору. И то не јер смо васпитани, него зато што је јасно да без тог заплета књигу, у оно време, нико не би ни читао. Може се са сигурношћу рећи да је заплет овакав какав је намерно стављен.

У бљештавом тренутку Аниног доласка мислио сам да ће се радња убрзати, али није. Ана није пружила неко трајно решење спору у кући Облонских, мада решења вероватно није ни било. А.К. долази обмотана у срећу и позитивност, и човек би се понадао: „Ево га неко нормалан!“, али шипак браћо (Бугари). Ана би дојила надајућег човека том илузијом све док сама не буде стављена пред једну тешку одлуку и искушење. Касније на видело излази њен закаснели и/или дуго гушени пубертет и она упада на несагледиву листу трагичних љубавника који не заслужују да се неко труди око анализирања њихових ликова, као што се, усуђујем се истаћи, ја тренутачно замлаћујем.

Наравно, љубавници се никад не отисну сами на оваква путешествија. Ана је имала споља савршеног сапутника, изнутра очајног сапатника, највећу швалерчину Петрограда и целе Русије, са све блиставом ћелом и уредним брковима. Имала је Александра Вронског.

О, Вронски, зашто си Вронски?

Или је можда боље овакво питање уперити у Ану. Она се заљубљује у једну врло површну гмазину, удата је за каријеристичку површну гмазину, а брат јој је хедонистичка површна гмазина. Упркос свему томе, треба је кривити. Треба је осуђивати, јер је у тренутку одлуке између два Александра, тако различита, а опет слична, заборавила на дете. То унесрећено биће у развоју је било једина особа коју је А.К. истински волела, а и оно је једино на свету истински волело њу. Није имала љубав коју је тражила, за коју је мислила да без ње не може, а без које је могла. Имала је само сина и напустила га је. Дала је погрешан утисак на почетку књиге. Њена снага је била само њена најлепша маска којом је снажила људе око себе и то је једино добро што је произвела током своје кратке литерарне егзистенције.

На интелектуалном нивоу, Ана не предњачи много у односу на полусвет којим је окружена. Када јој је муж дозволио да ради шта хоће с Вронским (коме је, узгред, коса све више и више опадала), али да га не доведе у кућу, иначе ће тражити развод, Карењина га управо доводи кући! Оно што је још импресивније и што оставља жуљајући упитник је то што јој је требало доста времена да схвати кривицу и чињеницу да се неповратно одвојила од јединог бића са којим је делила љубав. Мада, овде се вреди запитати, да ли је ипак та љубав била узајамна? Можда, можда и није. И једно и друго се може поткрепити аргументима. Како је Ана проводила време са Вронским, било је неизбежно да се тај однос пренесе на један нови ступањ на ком Ана, наравно, завршава трудна. Ново дете јој служи као замена за старо, а теорије о томе да ли је волела иједно од два детета могу да се развијају у бескрај, јер око тога само има претпоставки. Како год било, волела Ана своју децу или не, била је лош родитељ и то нема потребе доказивати.

Добре намере не оправдавају лоше поступке и последице. Добре жеље тек не оправдавају никакав лош исход. Карењина има само добре жеље и прилично себичне намере које су последица њеног неприпадања ниједном површном табору људи са којима комуницира. За све њене поступке, кривицу морају да прихвате и друштво, посебно Карењнин, а и сама Ана. Друштво због своје вечне и неизлечиве болести, којом је свако од нас мање или више заражен, а Ана јep се због своје слабости предала личним прохтевима којима је угрозила другу особу, тиме се стопивши са осталим Толстојевим „пацијентима“.

Личност Ане К. садржи у себи много ствари идеалних за више улога у некој замишљеној причи: особа која је уморна од сопстевене снаге, особа која се лажно приказује, тинејџерка која налази дечка на факултету, а није га имала у средњој школи, локални ретард, вила или врачара из шуме која светли у мраку, па чак и служавка са јако тешким љубавним и финансијским положајем која је у служби богатог власника плантажа шећерне трске и кафе на Куби. Све то су разноврсне слике наше јунакиње чији смрвљени остаци јецају под шинама Петроградске железнице. Од ње, као што неће ни од нас, није остало ништа, а једино духовно задовољство које ми је њена прича дала је тродневни осећај да сам олакшао 10 килограма након што сам с њом завршио.

Моја је освета, ја сам вратио.

                                                                                                           Данило Савић  III4ф