- СНЕГ У КАНААНУ, Данило Савић
- САН ЈУТРА, Данило Савић
- ВЕСПЕРА, Данило Савић
СНЕГ У КАНААНУ
Како је било нека се настави.
Роса сињих сванућа
Кваси ти плућа, кваси ти плућа.
Како је било нека се настави,
Док крај нас не састави.
Пријало би нам чудо сада,
Оседела вера ломи нас наглашеним слогом.
Роса се гомила, снег пада.
Идемо. Довиђења. Збогом.
А теби се пење на голготски брег,
Док црвена роса разнежава снег.
Пророчка машта.
Шта кажеш? Снег у Канаану?
Свашта.
Нема места за нове крстове и слично,
Овако је идилично, овако је идилично.
Па која је ово земља? – шапнеш пораженом бојом.
Она је свачија и једино моја.
Једина коју зовем својом.
Како је било не може да се настави,
Али хоће, али хоће.
После сваког потопа, други бог нас састави.
Пада снег у Канаану, шта чекаш?
Погром?
Идемо. Довиђења. Збогом.
Данило Савић III4ф
САН ЈУТРА
Можеш стати, ионако времена нема.
Не можеш журити, нико те не чека.
Ту је само лишће испод трема.
Шишти магла, недодирљива магла. Нека.
Нико те не чека.
Сања лишће, да још увек пада.
Успавај га дубље, наилазе ноћи.
Затвори врата, магла се буди сада.
Ослепело јутро ће проћи.
Наилазе ноћи.
Ноћи празне и промукле,
Озвездане сузама, у простору криве.
Као твоје очи напукле,
Као твоје руке, од времена сиве.
У простору криве.
Наилазе, носећи руке што горе,
Иглу драча и тренутке тебе који греше.
Да раздвоје занемело лисно море
Од несталних капи јутра које теше.
Тренутке тебе који греше.
Данило Савић III4ф
ВЕСПЕРА
Незрело вече
Пече
Њиме лута роб.
Храни вране
Гавране,
У граткатању тражећи гроб.
У сенци жутих лица
Птица
Лишених своје песме
У срце он точи
Очи
Из промукле чесме.
Пурпурно вече
Тече,
Слива се у каменолом,
Под јадним
Хладним
Вечито мртвим домом.
Сажаљива се сагла
Магла,
Успављујући сећање на ноћ,
Облачећи прве
Црве
Осетљиве на робовску моћ.
Одсад ће и довек
Човек
Робовати једном трену,
Трњем обложивши неизлечиву
Сиву
Рану неискрену.
Данило Савић III4ф