конопац
  • matura1
    ПЛАН АКТИВНОСТИ ЗА МАТУРАНТЕ
  • Zajednicka fotografija
    Међународна конференција младих научника
  • francuski italijanski
    Упис у одељење у којем се део наставе који се одвија на страном језику
  • sinagoga1
    ОБИЛАЗАК БЕОГРАДСКЕ СИНАГОГЕ ''КОЛИБЕ МИРА'' и УПОЗНАВАЊЕ ЈЕВРЕЈСКЕ РЕЛИГИЈЕ И КУЛТУРЕ
  • otvorena vrata
    Отворена врата 10. 04. - 12.04
  • rss
  • facebook

Књижевни конкурс Борислав Пекић

Борислав Пекић Борислав Пекић

Борислав Пекић, један од најзначајнијих писаца српске књижевности XX века, романсијер, драмски писац и филмски сценариста, је рођен 4. фебруара 1930. године у Подгорици. Детињство је провео у Подгорици, Новом Бечају, Мркоњић-Граду, Книну, Цетињу и Баваништу у Банату. Од 1945. године је живео у Београду, где је похађао Трећу мушку гимназију, матурирајући 1948. године. Те исте године одуђен је на петнаест година строгог затвора са принудним радом и губитком грађанских прва од десет година као припадник, тада илегалног, Савеза демократске омладине Југославије. На издражавању казне је био у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је 1953. Године.

Студирао је експерименталну психологију на филозофском факултету у Београду. Године 1958. оженио се архитектом Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића. Те године добио је прву награду на анонимном конкурсу за оригинални сценарио који је написао „Ловћен филм“. Године 1959. почиње да ради као драматург и сценариста за ту филмску кућу, а исте године им се рађа ћерка Александра. На почетку свог књижевног стваралаштва писао је сценарија за различита филмска предузећа. Према његовом тексту „ Дан четрнаести“ снимљен је филм који је 1961. године представљао Југославију на филмском фестивалу у Кану.

Године 1965. Године објављује свој први роман Врема чуда. Од тада ради искључиво као професионални писац. Пише прозу, позоришне, радио и телевизијске драме. Сарађује у часописима: „Стварање“, „Књижевност“, „Савременик“, „Книжевне новине“ и „Књижевна реч“, као и бројним новинама и дневним листовима. За други роман, Ходочашће Арсенија Његована (1970) добија престижну „НИН“-ову награду за роман године. Након одлуке да се са породицом привремено пресели у Лондон 1970. године власти му одузимају пасош без образложења. Пошто је после годину дана успео да се придружи породици у Лондону, од југословенских власти бива проглашен за персону нон грата. Кратки роман, односно новела Успење и суноврат Икара Губелкијана објављен је у издању Слова љубве из Београда, тек 1975. године (иако је написан знатно раније), пошто у међувремену Пекић није успео да пронађе издавача који би објављивао његова књижевна дела.

Рукопис сотије Како упокојити вампира изабран је на анонимном књижевном конкурсу Удружених издавача, и штампан је 1977. Године. Следи новела Одбрана и последњи дани (1977) и сага-фантасмагорија Златно руно, у седам томова (1978-!986), за коју Пекић 1987. године добија „Његошеву награду“. Према мишљењу жирија телевизије Србије, овај роман је ушао у избор десет најбољих романа написаних на српском језику у периоду од 1982. године до 1992. године.

Жанр-романом Беснило (1983), својеврсном апокалиптичком визијом света у којем живимо, Пекић је одступио из историјске тематике Златног руна и сачинио дело са елементима трилера и радњом која се збива на једном од највећих светских аеродрома- на аеродрому Хитро у Лондону. Тај роман, захвајући својој тематској провокативности, доцније је доживео велики број издања, по мишљењу читалаца, ушао поред Године које су појели скакавци у селекцију десет најбољих романа у српској књижевности објављених од 1982. године до 1992. године. И у следећем објављеном антрополошком роману 1999, објављеном 1984. за који добија награду 1985. године за научну фантастику, Пекић остаје на трагу те негативне и фантастичне утопије.

Крајем 1984.године , у издању „Партизанске књиге“ из београда, изашла су Пекићева  Одабрана дела у 12 књига, за који је добио „Награду Удружења књижевника Србије“. Часопис „Књижевност“ додељује му 1986. године, поводом четрдесетогодишњице излажења часописа, специјалну „Повељу“, а за епос Атлантида (1988), добија „Горанову награду“. Аутобиграфска мемоарска проза Године које су појели скакавци (први том), према анкети два београдска дневна листа, проглашен је за најбољу књигу у 1987.години, и за кратко време доживела три издања. Други том под истим насловом, добија 199. године награду „Милош црњански“ за мемоарску прозу. Исте године, Српска књижевна задруга објављује, у свом редовном колу, његову фантазмагорију Агронаутика, а у малој библиотеци збирку готских прича Нови Јерусалим. Повељу „Мајска руковања“ за изузетне стваралачке резултате на пољу књижевности и културе добија 1990. године од дома омладине „Будо Томовић“ из Подгорице.Писма из туђине (1987), Нова писма из туђине (1989) за коју је примио награду Сент-Андреје „Јаков Игњатовић“ у Будимпешти 1990. године и Последња писма из туђине (1991, годишња награда Графичког атељеа „Дерета“ за најуспешније издање те године) спадају у Пекићев публицистички стваралачки домен. Есејистичка проза, Сентиментална повест британског царства, објављена је постхумно 1992.године и за њу је 1993.године добио Почасну награду „БИГЗ“-а, Београд, издавача књиге.

Након пишчеве смрти бригу о публиковању његових рукописа, како објављених тако и оних из заоставштине, преузела је његова супруга Љиљана Пекић. Сама или у сарадњи са познаваоцима Пекићевог дела, госпођа Пекић  је приредила читав низ издања. У почетку највише сарађује са „БИГЗ“-ом и објављује: Време речи (разговори са Пекићем приређивач Божо Копривица , 1993), Одмор од историје (есеји,приређивач Радослав Братић, 1993), роман Градитељи (наставак саге о Његованима, приређивач Љиљана Пекић, 1994), као и Рађање Атлантиде ( коментари о књизи Атлантида, приређивач Љиљана Пекић, 1996), а доцније и са другим издавачима, између осталих „Народна књига“,  у којој су објављене његове дневничке забелешке Скинуто са траке које је изабрао и приредио Предраг Палавестра, (1996). Први том коментара за Златно руно под насловом У трагању за златним руном  (приредила Љиљана Пекић, 1997), такође је штампан у Бигз-у, а након слома бившег гиганта југословенског издаваштва, сарадња се наставља  поглавито са издавачком кућом „Соларис“ континуирано објављује Изабрана дела Борислава Пекића као и књиге из Пекићеве заоставштине. До сада је у том својеврсном издавачком подухвату објављен двадесет један том, у изабраним делима петнаест и из заоставштине шест дела. Издавачка кућа „Дерета“ објавила је 2006. године посебно издање свих седам томова Пекићевог грандиозног дела  Златно руна.

Борислав Пекић је аутор око тридесет драмских дела за позориште, радио и телевизију, емитованих и играних на нашим и страним радио и телевизијским станицама и позоришним сценама. Између осталих „Генерали или сродство по оружју“ (1972, награда за комедију године на Стеријином позорју у Новом Саду), „189. степеник“ (1982, Прва награда Радио Загреба), а поводом „Дана Радио телевизије Београд“  додељена му је 1987. године диплома за освојену прву награду на конкурсу у категорији радио-драмских емисија. Драми „Како забављати господина Мартина“ додељена је прва награда на фестивалима у Охриду и Варни (1990). Следи годишња награда позоришта у Крушевцу „Књегиња Милица“ (1991) и исте године плакета „Печат“ народног позоришта у Београду за специјалне заслуге.

Дела су му превођена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, ретромански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски, украјински.

Од 1968. до 1969. Пекић је био члан уредништва „Књижевних новина“, а 1990. године учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа „Демократија“, гласила Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, члан Крунског савета, потпредседник Српског ПЕН центра, хонорарни коментатор српскохрватске секције ББЦ-а. Био је члан Удружења драмских уметника Србије, члан Удружења филмских уметника и члан Удружења драмских уметника Србије. Постхумно га је Њ.К.В. престолонаследник Александар одликовао Орденом двоглавог белог орла првог степена. Септембра 1997. године додељена му је Почасна плакета од стране „Југословенског фестивала Мојковачке филмске јесени“ поводом 50. годишњице југословенског играног филма.

Борислав Пекић преминуо је 2. јула 1992. године у Лондону. Сахрањен је у „алеји заслужних грађана“ у Београду.

После његове смрти у Београду је основан Фонд „Борислав Пекић“ . Оснивачи су: Српски Пен клуб, Српска академија наука и уметности, Министарство за културу, „Кредибел банка“, Удружење књужевника Србије и Љиљана Пекић, која је и директор Фонда. Циљ фонда је промоција и публиковање Пекићевих дела, старање о пишчевој заоставштини, додела две годишње награде за дела у настајању, као и публиковање „Анала Борислава Пекића“. Писци који су добили подршку Фонда за нова дела временом су постали афирмисани ствараоци данашње српске књижевности. У „Аналима Борислава Пекића“ штампају се необјављени Пекићеви рукописи, критике и студије о разним аспектима његовог стварања. У њима се објављују и одломци из романа награђених писаца као и исцрпна Пекићева библиографија која се сваке године ажурира. Пекићеви рукописи из заоставштине објављују се и на интернету http:/borislavpekic.blogspot.com/.

Награда  БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

На  иницијативу  Пекићевих пријатеља, и уз велику помоћ госпође Љиљане Пекић, пишчеве животне сапутнице,  разумевању тадашњег директора школе Драгољуба Арсића, библиотекара Славка Тадића и професора српског језика и књижевности, крајем 1994.г., постигнута је сагласност да се установи награда „Борислав Пекић“ за талентоване гимназијалце Београда који пишу поезију, прозу, есеје (у сваком роду по три награде). Прилика је да се подсетимо да је у овој школи негован, почев од давне 1882.г., драгуљ мало потамнелог сјаја: ђачка литерарна дружина „Јавор“ која периодично издаје свој лист…

У сарадњи са Удружењем књижевника Србије формиран је жири Награде. Први председник био је академик Мирон Флашар, Пекићев друг из исте клупе у Трећој мушкој, а данас есеје оцењује др Петар Пијановић, књижевни  критичар и професор Универзитета. Уз симболичну помоћ једног од професора српског језика и књижевности Пекићеве матичне школе прозне радове  оцењује књижевник Радослав Братић, spiritus rector награде. Поезију после Богдaна А. Поповића, Павла Зорића и Вука Милатовића вреднује агилни песник Мирко Магарашевић. (Асистира им  Славко Тадић у својству секретара награде). Рад Жирија регулисан је посебним Правилником садржаним у зборнику „Пекићева клупа“.

Школа је уз велику помоћ прве демократске општине у земљи Србији – општине Врачар утемељила легат Борислава Пекића који се налази у улазном холу. Такође, уз одлучујућу и сталну помоћ општине Врачар, те некадашњег ђака др Слободана Марковића, садашњег професора Факултета политичких наука, као и власника издавачког предузећа „Чигоја штампа“ , на петогодишњицу награде 1999.г. Школа је објавила први зборник радова свих ђака лауреата, и скуп врсних огледа о  аутору ремек дела „Златно руно“, под насловом „Пекићева клупа“ на 313 страница. Неки од досадашњих лауреата већ су објавили запажене књиге, а једна драма је доживела изведбу на даскама које живот значе.

Како Б. М. Михиз каже Борислав Пекић је аутор најдуже фразе у српској књижевности: његов опус садржи 22 књиге књижевних радова, као и 22  публицистичке књиге писама, записа, полемика, коментара које  чекају светло дана. Паралелно са обликовањем овог књижевног континента Борислав Пекић је осведочени корифеј борбе за обнављање, тоталитаризмом и ауторитаризмом Титове државе, утуљене  демократске традиције у Србији. Задовољство нам је да Вам предложимо мало дружење са овим великаном пера. Пекићево „чупање десне репе из левих заблуда“ започећемо лаудом дискретним чарима компромиса, наставићемо промишљањем утопије и завршити критиком затворених идеологија.

„У демократским државама компромис  је услов постојања и функционисања самог система. Компромис је друга реч за демократију, дубља можда и од „владавине већине“, равноправна можда и с „владавином права и правде“. Без компромиса нема државе, нема односа међу људима, нема породице, нема – живота. Компромис, међутим не значи одустајање или чак издају својих ставова већ настојање да се они с неким туђим измире до мере обостране користи. Основа за компромис је дијалог, озбиљна пажња поклоњена туђим гледиштима и искрен покушај да се она схвате, да се појме разлози због чега се заузимају. Без тога ниједан споразум није могућ, без њега нема компромиса, а без компромиса – разумног, сигурног, стабилног живота. У сфери практичне политике недопуштени су компромиси који штете фундаменталне националне интересе, законита права грађана и они који се праве са властитом савешћу да би се остали „прљави“ компромиси оправдали. Припадам Демократској странци рођеној 1920. која је од свих српских странака, вероватно, правила најмање нелојалних компромиса. Можда је и стога дуго била у опозицији. Не бих могао толерисати несрећу да таквим путем пође и моја данашња странка, па ма разлози били и они што је свакој опозицији природна нужност – замена рђавих програма владе бољим програмима и способнијим људима. Јер разумним програмима, добрим и способним људима и рђави компромиси само штете“ (Одмор од историје, Бгд: БИГЗ: 1993: 115.).

награда Борислав Пекић 2013.  година

Кога храни утопија изгледа дебљи, иако може бити мршав

Онај кога храни утопија изгледа дебљи него што јесте. У правој размери видимо га тек кад остане на сиротињском чанку стварности. Покрет који се храни утопијом изгледа  увек дебљи, од онога који је принуђен да се храни искључиво стварношћу. Али, покрет који се хранио утопијом а онда добио на располагање и стварност, почеће и стварношћу да се храни. Најзад ће је сасвим појести. Тако више нећемо имати ни утопију ни стварност.

Комунистичке партије на власти на власти личе мање – више на масовне  масонске ложе“   (Живот на леду,  Бгд: Завод за уџбенике: 2  009: 383.).

„Затворене идеологије трајно руинирају способност вишестраног, баланасираног мишљења. Идеологија која је  програмски искључила сумњу, напуштајући гносеолошко поље и улазећи у поље теологије, одрекла се с њом и јединог оруђа  за своје развијање. Али, има оно још једину одлуку. Никог од себе не пушта – потпуно. Никог сасвим исцељеног. И никад без диспозиције за себи подобне заблуде.

Фанатизам се не лечи, он само мења идоле.

Ко хронично није сумњао у оно у што верује, ко није навикао на мисаону толеранцију као једину „културу“ у којој интелигенција може деловати саобразно својој истраживачкој природи, ко је увек мислио да је безусловно у праву чак и ако је веровао узастопно у три опречне истине, тај стварно није  потребан ниједној од њих. Тај ће и од  најотвореније идеје, представимо ли је испрекиданом колебљивом линијом, чим јој приступи,  направити непробојан и неприступачан круг. А затим се у њега као у гроб затворити“ ( Године које су појели скакавци ,том ИИ: 259 – 60,  Бгд: БИГЗ, 1989.).