конопац
  • slika skole
    Свечаност поводом дана школе
  • federsammler737
    Презентација књиге "Fietje und Arti an den Zauberflüssen"
  • vanredni
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ВАНРЕДНЕ УЧЕНИКЕ
  • student-test-tab1
    РАСПОРЕД ПИСМЕНИХ ЗАДАТАКА И ТЕСТОВА
  • vazna obavestenja
    Почетак школске године
  • rss
  • facebook

Награда Борислав Пекић

НАГРАДА БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

 

  • ПРОЗА

 

Жири Пекићеве награде за прозу, за ђаке београдских гимназија, одлучио је да се :

-         Прва награда додели раду под насловом “Прича о сновима изазваним читањем  лектире „ , шифра “Проба“ ауторa Божанић Стефанa ученикa IV6  разреда Земунске  гимназије.

-         Друга награда додели раду под насловом На јутарњој кафи код господина Андрића“ шифра “Цепелин 2013“ , аутора Милутина Шарчевића, ученика IV4Ф разреда Треће београдске  гимназије.

-         Трећа награда додели раду “Раскољников свако од нас“, шифра
„Miracle (чудо)“ чији је аутор Ивона Јањић ученца Четрнаесте београдске гимназије,

 

  • ПОЕЗИЈА

 

Жири Пекићеве награде за поезију, за ђаке београдских гимназија, одлучио је да се :

-    Прва награда додели песми под насловом   “Драги“ , шифра

,,Аурора бореалис“ чији је аутор Зорана  Живановић ученца Филолошке

гимназије

-         Друга награда за песму  “Снови“ шифра ,,Бледило“  аутора  Милице Алил ученице IV4 разреда Филолошке  гимназије

-          Трећа награда за песму:  „Живот“‘ шифра “Срећна звезда“ , чији је аутор Катарина Станчић ученца II4 разреда  Филолошке гимназије

 

  • ЕСЕЈ

 

Жири Пекићеве награде за есеј, за ђаке београдских гимназија, одлучио је да се

 

-         Прва награда додели раду ,, Албер Ками или витез апсурда“, шифра “Оливер 18“ аутора Софије Симовић, ученице IV8,  Пете београдске гимназије  

-         Друга награда за есеј “ Судар  градитеља и рушитеља у стиху“   шифра “Еидос“ чији је  аутор Вукоман Миленковић ученик III4 разреда Земунске гимназије

-         Трећа награда за есеј “Бити или не бити човек“ шифра “Нирвана“ чији је аутор Јована Каљевић ученца   IV5 разред Земунске гимназије.

 



Прича о сновима изазваним читањем лектире

Још се сећам овог сна

 После ,, Процеса“

          Мора да ме је неко оклеветао. Шта ћу ја овде? Зар сам за ово живео и у овај тренутак све уложио? Да све овако заврши? И ови људи, играју се са мном, играју се мојим животом. Њихово срце је од камена, а и моја глава је на камену, али хладноћу тог камена не осећам већ њихову хладноћу, осећам празнину њихове душе и срца.

Али само посматрам то.

Да ли сам закључао врата? – питам себе тихо желећи само да удаљим мисли од коначног тренутка.

Где сам погрешио? Да ли би исто било да сам се више трудио? Заштосе нисам више трудио? Зашто? Али, ја нисам крив, нисам. Ја сам само део система, сви смо део система. Рођени смо у систему, а ово је једии начин да изађемо из њега. И трговац Блок је исто у процесу. И њега су исто оптужили. Нису му помогли ни шест адвоката. Нема изалаза из процеса, не можеш их победити као у причи о сељаку. Иако нађеш начин да савладаш, наредни корак  је увек још тежи. ,,Врата“ процеса затаварају се након смрти. Какав је ово систем, какав је ово закон? Ове фигуре без емоције као карикатуре одлучују и решавају невини живот.

Лево, десно, ја још увек посамтрам само то.

Оно место не доликује месту суда. Стара зграда, низ ходника као у лавиринту.Низ степенице, уз степенице. А ни судија ништа није бољи са новинама на столу. Незаинтересовано слушао ме је. И ови људи на прозорима су део система, увек ме неко посматра. Беспомоћни гледају наеправду.

Лево, десно, лево, десно…чекам да умрем ,,ко псето“ пред овим законом.

 

После ,,Јабланова“

             Вискоки јабланови прекрили су шуму. Жарко сунце их меко милује, али и оно није довољно за већ увенулу траву. Ветар се осећа, али нема шуштања. Узводно тече тешка вода носећи за собом зарђане ланце и лешеве.

Само кактуси стоје, чекају. Чекају зрак сунца, зрак наде за живот. Голуб се један пробио кроз ову шуму четинара. Чује се меко шуштање крила. Његове очи су сјајане и уносе топлину кактусима. Као сенку га осећамо, видимо доживљавамо, али сваким замахом другачије. Слобода, неукротљив покрет, као њен лет међу црним облацима у нади да ће доћи до Сунца. Али само један погрешан покрет, погрешан замах и биће у ланцима. Црвенило замениће његову светлост, лепоту, његову величанственост.

Сева, а нема грмљевине. Олуја га спречава ка његовом циљу. Поглед ка сузама својих ближњих који су већ без крила остали изазива у њему немир. Не жели да стане. Бори се до краја, али одједном све нестаје. Загрљен стоји са својим ближњима.

Чујеш своје срце? Знај, ако ниси ослобођен од страха то срце куца узалудно.

 

После ,,Проклете авлије“ и лирике Миодрага Павловића

             Бум, трас. Отварам очи. Склањам црни покривач за себе. Погледах на сат, минут до дванаест. Црвени тепих је поред кревета. Покушавам да га обиђем јер ми улива неки страх, немир желећи да стигнем до прозора. Не могу, како својим сваким новим кораком зли тепих ме прати и шири се по соби. Поново се чује тај туп ударац. Жудим да видим шта је то. Отварам прозор стојећи на тепиху. Одједном велики, љигави пипци враћају ме у кревет. Све се руши!

-Миодраже…

Све пада, кров, дрвеће лети!

-Ало, Миодраже, устани!

Добро је, оно је само кошмар, помислих у себи.

-Зашто ме будиш, тек сам заспао?

-Овај… отац је отишао.

-Поново нека ексурзија са клинцима? Паа добро…

-Умро је …рече сестра сузавим очима.

Само убрзани откуцаји мог срца завладаше собом. Туп ударац врата и плач мајке прекинуше то. Брзо се облачим. Овог пута умро је неко близу.

Небо се отворило на сахрани као да очекује још једну душу. Сви жале за најбољим професором у граду. Сви плачу осим Миодрага. Глас попа прекинуо је звук телефона.

-Угаси то, ово је сахарна! – добацио је неко.

Тихо на уво одговорио му је човек који стоји уз њега: ,,То је телефон покојника. Поред занимања професора поправљао је телефоне. Од сваког човека остане само његов труд за нечим. Само се то памти, његов труд“ Исти тај човек прилази Миодрагу док покојника спуштају са телефоном у џепу. Већ одлазе теши га Иво, али Миодраг је и сам свестан да је свет постао лакши за један мозак. Одлазе до радионице јер је то једино остало од њега.

-Данас сам био на сахрани ближњег свог, али сутра ће бити нека нова сахрана. Свет се неће променити, али су већ навикли на такве растанке.

- Смрт је најлепши растанак јер само једна страна тугује, одговори Иво док посматра замишљено кроз прозор радионице.

После ,,Хамлета“

 

Остала је само тишина.

У самоћи тражим положај у тами.

Сад сам међу својима док пролазим кроз кругове.

-Следећи.

Дошао је и тај тренутак. Ја сам на реду.

-Ајде момак, ти си следећи –рече ми девојка замрзнутим осмехом на лицу.

-Овај…да.

Само сам се ухватио за кваку његове канцеларије кад се зачује.

-Пожури!

-Ја сам …

-Знам ко си ти.

-Дошао сам јер…

-Знам зашто си доашао. Него шта ћемо са тобом? Хоћемо у овај круг (показује штапом на мапу пакла која се налазила на зиду) или овај (штапом показује на нижи круг)? Него, шта се то десило кад су те послали код мене? Шта се то десило, па да одлучимо где ћемо тебе да ставимо?

-Драги Мефисто, Желео сам освету али не и да страда невина особа. Нисам желео да реагујем без доказа и нисам у потпуности вервао речима духа. Одлагао сам своју освету док нисам сазано ко је заиста крив за смрт мог аоца. Морао сам да глумим да сам луд желећи да добијем на времену. Лагао сам и своју љубав јер сам све посветио освети. Али све сам уништио, моју породицу, нема више ни моје драге као ни њене породице.

-Занимљиво. Где ћемо онда тебе? Знам! Тебе ћемо у…

Овај одговор никад нећу сазнати.

У самоћи тражем положај у тами.

Остала је само тишина.

Питање је да ли се сећам овог сна

 

Аутор : Стефан Божанић – Земунска гимназија

Прва награда у области прозе на књижевном такмичењу Борисалв Пекић

Жири: Радослав Братић


На јутарњој кафи код господина Андрића

Новембар је, време је чудно. Вече исто као било које новембарско. Ми се једва познајемо ја сам унутра, напољу чујем смех. Знао сам да су они, познајем  нас по понашању. Силазим и хвалим се, не враћам се горе. Сад их ми изазивамо, а оне нас поливају водом са прозора. Скупштина нас опомиње:

,,Смрите се и смирите вашег пијаног друга и ‘ајмо разлаз!

Одговарамо:

,,Први пут да то чујем, први пут кад нисам пијан“

Смејем се на то. Још смо били мало сирови.

 

,,2011. је наша“.

Сад трчимо нас двојица, не знамо куда, али осетићемо кад будемо стигли. Бајага нацију баца у депресију. Милион људи.

10…Петарде су бомбе.

9… Никада нисам трчао оволико брзо.

8….На све стране БУМ! БУМ! као на бојном пољу, ја сам то и незаштићен.

7… Прескачем клупу.

6….Не успевам да је прескочим, идем около.

5… Излазимо на тротоар.

4… Овде смо безбедни.

3… Сто милиона људи.

2… Смејемо се, осећамо све…

1… ,,2011 је наша, дефинитивно.“

 

Упознали смо се, напокон, баш те године, кажу нам да смо ,,бљак“

Прелазимо улицу, све блентави. Смејемо се, откривамо држање за руке, диван осећај, верујте ми. Вучемо једно друго. Пуштам је да падне. Осећам се ружно, ретко се осећам тако.

Неко друго вече, чак ноћ. Можда смо нешто пили, не сећам се тачно. Дивљамо по парку. Турчина одмах видела мама, па се вратио у амбасаду. Ми смо сели да причамо. Причали о свему. Срели неке коње надуване. Осетили напетост, ја се мало озбиљније уплашио, али ме је брзо прошло.Коњи одгалопирали даље. Срећа по њих, јел тако?

2011. није баш била наша. Вечерас је прилика да се то исправи. ,,Џеком“ из флаше. Не прија ми ни мало, правим се да клизи. Гледам на сат. Време је пребрзо за мене вечерас, седам у такси. Све сам испланирао, мада слабо полази по плану. Касним на одбројавање који минут, али кад бројите секунде, минут је озбиљна ствар. Ја сам као изненађење, а она ме је изненадила фризуром. Опет се држимо за руке, диван осећај, верујте ми. Прилази нам неки усамљени и говори како он зна и он види да се баш волимо и да само тако наставимо. Пале две фотографије, не обе сам испао као мравојед. Растали смо се па сам отпловио на Дедиње.

На Дедињу, кућа је храм. У дневној соби мермерни стубови и ми богохулници. Пијемо, неки се љубе, неке плачу, али и оне се љубе. Купим се, пешке до града. Из храма смо понели свету водицу, просвећујемо се успут.

Седимо на степеништу. Свиће. Видим речи исписане златним словима,  али не могу да их прочитам. Не сумњам да су мудре. Наздрављам Нобеловцу Нову Годину, а он ми, као намигује.

 

Аутор: Милутин Шарчевић

Друга награда у области прозе на књижевном конкурсу Борислав Пекић

Жири: Радослав Братић

 


 

Раскољников: свако од нас

Раскол личности, надпросечна интелигенција, способност да преступи, пређе линију савести и учини нешто достојно Наполеона, сиромаштво које неумољиво стеже и мисао, жеља сан о злочину који не сме да се деси. Социјална изолованост и непрекидно размишљање које га не пушта, болна привиђења која се играју његовим разумом и гурају га са аршина ростора на којем стоји изолован од свих, заувек. Толико смо различити, ми обични људи, и он, Родион Романович Раскољников, херој свог доба, човек подељене личности и ноеграничено великог срца. Јесмо ли, заиста?

Постоји линија која се несме прећи, негде тамо далеку у тами нашег ума који нисмо кадар истражити. Пређе ли се забрањена линија, човек разум се мути, а његов живот постаје нереални страх од свега и свакога, постаје отуђен и изолован. Прешавши линију, Раскољников постаје жртва свог злочина, а његове последице доводе до тачке да више не зна шта је сан, а шта јава. Није чин убиства оно што дефинише Раскољникова као таквог, већ чињеница да је био способан да дође до границе издржљивости због преласка линије коју није смео прећи; та неограничена слобода која долази од његове непрестане излованости је оно што га сасвим дефинише.

Подељеност личности је нешто што нас толико повезује са преступником кога непрестано оправдавамо, ког раскол личности доводи до ивице постојања. Није битно ко смо, како размишљамо и шта треба да урадимо, увек постоји та подвојеност ума и срца, када нас једно неумољиво тера да учинимо оно чему сањамо, а друга да  још једном станемо и размислимо  пре него што буде прекасно, док се још можемо окренути и отићи.

Да ли је јунак свога доба имао право да одузме живот старици која је једино штету наносила друштву , која је своју сестру мучила и која јој у свом тестаменту готово ништа није оставила, која се тако зло понашала према једном сиромашном студенту који свој пшоследњи новац оставља другима, чак и када је новац њему преко потребан? Да не знамо ништа о њему, да ли бисмо га и онда оправдавали и тако много саосећали? Ста је то у Раскољникову што изазива опште саосећање и симпатије? Да ли је тожеља да учини нешто чега се и сам гади, што је у самој основи сан и  што је сан требало остати? Да ли је то његова великодушност, његово доброчинство и његова оштроумност, његова способност да без узтезања које је тада било толико присутно, каже оно што мисли без обзира на последице?

То је чињеница да сви ми видимо Раскољникова у себи: видимо неку његову особину, видимо да је он окрутна стварност са нимало херојским особинама, у њему видимо оно што смо и оно што желимо да будемо. Кроз роман нам чин убиства постаје мање значајан, а његово мучење дефинише борбу у њему самом, па самим тим и у нама. Понекада нас његови поступци и размишљања.доводе до некаквог чудног узбуђења, свесни да смо и ми то једном помислили, да смо се и ми тако осећали.  Кроз роман, поистовећујемо се са главним јунаком и његовим проблемима, саосећајући у потпуности са његовим мучењем. У сваком тренутку смо свесни његовог страха, а опет његове смирености која свакој његовој речи даје звук оштроумности и интелигенције. Свесни смо његове жеље да буде сам, да га сви оставе и да га не муче више, и сви знамо да смо се  бар једном   у свом животу и ми тако осећали. Његово размишљање у тами, увече када свећу није желео тражити, и када је месец био једино светло које је видео, опет нас подсећају да смо и ми, у бесаним ноћима размишљали о нечему што се несме десити, о нечему што треба сан остати. Те бесциљне шетње, ти снови те исповести. Та предвиђања и брига породице, пријатеља. Сиромаштво које може свакога да задеси.

Немогућност контроле  сопственог живота. Видимо понос који сми и ми бар једном имали, неприхватање сестрине жртве и његову окрутност. Али видимо и његово покајање и способност да воли, особине које га одвајају од обичних хладнокрвних убица. Видимо пад на колена пред грешком коју је учинио и опет се, на том раскршћу , налазимо поистовећени са њим, сећајућои се тренутака кад би пред почињеном грешком и ми пали на колена. Видимо страх који га одваја од хероја, а приближава нама и тако поново изазива саосећање и наилази на оправдање.

Истина, сам опис старице и њених поступака указује на њену злобу и помаже нам да разумемо његов чин, али свесни својих слабости, или откривајући их кроз читаву књигу, поистовећујемо се са нашим јунаком и једнако га оправадавамо.

 

Аутор. Ивона Јањић Четрнаеста београдска гимназија

Трећа награда у области прозе на књижевном конкурсу Борислав Пекић

Жири : Радослав Братић


Драги

Са чиме да ти се похвалим

Драги

Обогаљеним телом

Осакаћеном душом

Раздевиченом чашћу

Чиме да те молим за опрост

Драги

Крвавим уснама које гризем

Сузама које сам скупљала

Љубављу коју сам украла

Ја немам чиме да се похвалим

Драги

Једино твојим додирима

Поночним пољубцима

Тиме што си ме волео

 

Аутор: Зорана Живановић – Филолошка гимназија

Прва награда у области поезије на књижевном конкурсу Борислав Пекић

 

 



Снови

Станеш.

Гледаш.

Не видиш.

Чујеш.

Не чујеш.

Заостајеш.

Остајеш.

Изостајеш.

Нестајеш.

Недостајеш.

А тражим те.

У хладиним улицама.

Кроз олујну ноћ.

У напуштеној згради.

У ходницима страха.

На ћошку наше улице.

У подруму.

У црном.

Белом.

Испод јастука.

У мислима.

И све лакше заборављам.

Оно што се незаборавља.

И све теже ходам јер не желим даље.

А живот вуче.

Ране зарастају.

Ожиљци остају

Сећање бледи, али се не гаси.

Растанак се ближи крају.

Налазим те.

Најзад.

У сновима.

 

Аутор: Милица Алил – Филолошка гимназија

Друга награда у области поезије на књижевном конкурсу Борислав Пекић

 


Албер Ками или витез апсурда

Албер Ками је шампион хуманизма који се прометејски залагао за личне и друштвене слободе и цео свој живот је посветио налажењу смисла човековог постојања. Међутим његово дело, оргиналне филозофске основе, даје песимистичну и на моменте нихилистичку слику живота. Ова упадљива супротност изненађује. Још више изненађује то што је овај јаз између творца и творевине само привидан-није постојао бољи начин да се изрекне захтев за оптимизмом и активизмом од приказивања трагичности и узалудности живота јунака као што су Сизиф и Мерсо.

Своју филозофију апсурда Ками најбоље разјашњава у филозофском есеју Мит о Сизифу и роману Странац.У свом есеју, Ками каже да апсурд није ни у човеку и у свету, већ у њиховој узајамној присутности. Наша тежња за јединством суочена је са необјашњивошћу природе. Свет природе није човеков свет. Он је нама неразумљив и необјашњив, стога нам и не припада. У таквом свету-лишеном илузија и светлости – човек се осећа као странц Човек жуди и за заједницом и блискошћу у свету људи, али и то му остаје ускраћено.

Људи око нас немају свест о томе колико су нам потребни, не чују наш позив, и опет се јавља непремостив јаз између човека и онога што му је потребно. Свет је у знаку подређености и надређености, безличан механизам који као да постоји независно од људи који га чине. Такође, човек целог живота тежи себе да објасни, себе да спозна, али ни то му не полази за руком. Никако не може открити јасне контуре онога што чини његову личност-увек ће бити недоследан у испољавању себе, а његови поступци ће врло често бити противречни. Дакле, човек је стран самом себи. Једна једина стварност коју имамо није несавршена само зато што је логички испрекидана, већ и зато што је коначна. Завршава се смрћу, која је крајња победа свега бесмисленог у нашем животу. Све је апсурдно, наша носталгија за апсолутним је узалудна. Стога се Ками пита чему нас логика апсурда учи, какво је понашање које ова филозофија намеће? У Миту о Сизифу.

Ками каже да веровање у смисао живота подразумева да се неки поступци цене више од другог. Постоји лествица вредности, нису све ствари подједнако битне. Вера у апсурд учи нас нечему потпуно супротном од тога – сва делања су потпуно равноправна, граница између доброг и злог се брише, сва искуства су једнака самим тим што су искуства и једино што је важно јесте да се она квантитативно увећавају. С друге стране, постоји свест о апсурду и потреба да се он стално одржава. Идеал човека од апсурда је садашњост и непрестано смењивање тренутака пред увек свесном душом. Треба живети више, а не боље, морал и друштвена прихватљивост више ништа не значе.

Док је у Миту о Сизифу Ками говорио о појму апсурда, у Странцу нам говори о осећању апсурда. Филозофија апсурда прелама се кроз призму главног лика-Мерсоа. Мерсо је замишљен као просечан службеник који се вози трамвајем, који се храни код месног гостионичара и који станује у не баш нарочито лусксузном стану. Необично је да главни јунак неког романа буде тако незанимљив. Не само што себе преиспитује и нема никакав психолошки увид; он не импресионира ни својом пронициљивошћу ни интелектуалним моћима, и не покушава да изађе на крај са оним што му се дешава.

Изгледа да је Мерсо или збуњен или неспособан да се концентрише или једноставно лењ. Такође, он пише објективно, нижући догађаје један за другим, али врло ретко између њих успоставља везу. У овом неповезаном приповедању испољава се најважнији елемент Камијеве замисли апсурда-неповезаност искуства. Мерсо нас води и како за њега нема разлике између исправног и погрешног, тако и за нас разлика постаје мање оштра. Он нам приказује свет у коме морална одговорност и сврха и не постоје. Њега видимо како ради, једе, спава, одлази на плажу, иде у биоскоп, води љубав – његов живот је само след чулних утисака. Његов однос према смрти мајке је неконвенцијалан. Он не очајава и не осећа тугу. Његова равнодушност супростављена је болу Переза, мајчиног пријатеља из дома, и самим тим је више истакнута. Он не носи црну кравату, у старачком је дому пио белу кафу и пушио је, одбио је да види лице мртве мајке, поред сандука је ћаскао са вратаром, не зна колико мајка има година. Касније се враћа кући и размишља о пејазажу, само после неколико дана од мајчине смрти, он се досађује, чита новине и посматра полазнике.

Мајчину смрт Мерсо пре доживаљава као ремећење његовог дотадашњег живота на који је навикао.  Јасно је да однос између мајке и сина није био близак, он је престао да је посећује након што ју је сместио у дом, каже да они нису имали шта да кажу једно другом.

Мерсоов лик засигурно није пука илустрација једног филозофског система. Мерсо се не понаша увек онако како би требало да се понаша апсурдни човек. Међутим, начин на који Ками приказује Мерсоа у нама буди осећај апсурда по завршетку читања. Јавиле су се пукотине при реализацији Камијеве замисли. Оне уопште нису случајне, напротив, оне чине Мерсоа убедљивим. Ками га представља као морално негативног човека, па ипак има реченица због којих нам се чини да је  Мерсо добар.

Када је стари Саламан изгубио пса, Мерсо га чује како плаче, иако зна да је однос између господара био више обојен мржњом него љубављу. И баш у том тренутку, он помишља на своју маму. То подсећање да други плачу због животиња које су мрзели, буди у њему сећање на мајку. Мерсо пристаје да учествује у нечему неприличном пишући писмо за Ремона и свесно чини клевету. Међутим, кажу неки критичари, то је зато што га наивност и воља да буде на услузи наводе на тај ружан поступак. Та предусретљивост може личити на почетак пријатељства. У другом делу романа, Мерсо чак експлицитно каже да је маму много волео, само да то ништа немња. Послодавац нуди Мерсоу унапређење и место у Паризу, али овај то одбија. Наравно да овај пример показује да је њему свеједно хоће ли се његов материјални статус побољшати, јер сви животи подједнако вреде, а и човек никада неће моћи да суштински промени свој живот. Међутим, да ли би послодавац изабрао да понуди бољи посао Мерсоу, да он није вредан и савестан радник? Сетимо се само и тога да се Мерсо извињавао послодавцу што је морао да изостаје са посла због сахране. Такође, интересантна је сцена у којој Мерсо спречава Ремона да убије Арапина. Када би Мерсо био право индиферентно биће, требало би да га потпуно не занима шта ће Ремон урадити. А он каже Ремону да се понаша као човек, да нема разлога да пуца на Арапина и да му да револвер. Мерсо, дакле, не добија оружје да би смишљено и плански убио Арапина, већ да би спречио свог пријатеља да пуца. Ками сам чин убиства представља као полусвестан гест; Мерсо убија због сунца. Убиство није потекло из Мерсоове природе, већ је објашњено стицајем несрећних околности и менталне конфузије. Начин на који Мерсо приповеда о догађајим а који би требало да буду најпотреснији у његовом животу, делује хладно, безосећајно и равнодушно. Иако је цело дело испричано у првом лицу, иако је приказано искључиво кроз перспективу главног јунака, немогуће је да ово буде дневник јер нема интроспекције, самоанализе, не делује нам чак ни као исповест. Мерсо само региструје оно што види, највише што можемо да добијемо од њега јесте став да је нешто занимљиво. Ипак може бити да је све ово привидно. Наиме, он тврди да Мерсо читаву своју причу прича знатно касније, вероватно у својим последњим часовима. Аргумент му је она реченица да су четири хица била четири куцња на вратима несреће. Ова реченица није могла бити написана из перспективе садашњости, она указује на збивања из будућности. Зато је утисак необичности његове приче последица временског растојања између приповедача и догађаја о којима приповеда. И због тога је све што се десило ближе изрицању пресуде описано са више емоција, као разговор са свештеником или Мерсоово реаговање на исказе сведока. И после свих ових сазнања лакше нам је да замислимо Мерсоа као људско биће, и не морално чудовиште. Прича се ту ипак не завршава. На крају романа, саосећамо са Мерсом и схватамо да сви његови поступци проистичу из осећања елементарне угрожености.

Његова незаинтересованост је само привидна. Мерсо је угњетавано биће које се користи механизмом одбране који се зове реакциона формација. Понаша се на сасвим супротан начин од оног на који очекујемо да се понаша. Он је вођен логиком самоуништавања и песимистичком филозофијом. Од две могућности, увек бира лошију за њега. Као и јунак Достојевског , води се геслом Што горе, то боље. Када изговара да му је свеједно за посао, могао је да га прихвати, јер то ионако није важно. Али не, он бира тежу варијанту-да остане. Када му Марија предлаже брак, њему је свеједно. Њихов разговор о томе могао је да заврши на тој реченици. Али ипак, он прихвата лошију могућност, прихвата брак до кога му није стало. Исто је и кад одлучује о пријатељима. Мерсо зна да Селест више вреди од Ремона (он то експлицитно каже у последњох глави романа)и, иако каже да му је свеједно бира да буде Ремонов пријатељ. Он зна да је Ремон подводач, зна да је сплетком намамио своју љубавницу и да ју је истукао. Добро је оценио своја два пријатеља, али одлучује да се дружи са оним у чију је безвредност уверен. (Мада опет, стоји и да је просто лакше дружити се са Ремоном, јер је сигурно да он неће осуђивати Мерсоово понашање које није у складу са нормама и обичајима!) Овој логици подређена је и чињеница да је Мерсо врло искрен када то иде на његову штету.

Приликом суђења, он упорно скрива оно што би му могло олакшати положај, а открива оно што би могло да га одведе на гиљотину. На пример, он му наводи да  због убиства не осећа кајање, него извесну нелагодност. Он није рекао да је двапут убедио Ремона да не пуца, да му је узео револвер, да је реаговао разложно и смирено и да је покушао да спречи сукоб и да је био изненађен када је поново видео Арапина. Сетимо се описа природе када се враћао са мајчине сахране. Он зна да је човек на лествици вредности изнад природе, зна да би тада  требало да размишља о мајци и баш зато бира да мисли о лепој природи – опет бира гору могућност. Овде се Мит о Сизифу и Странац  мимоилазе. Мерсо није вођен етиком квантитета, већ својом деструктивном потребом да изабере оно мање вредно, а то је ипак психологија квалитета. Поред избора аксиолошки негативних ствари, постоје и нагли, жестоки и бурни изливи емоција када Мерсо долази до границе плача или ивице беса. Сетимо се да, након Селестовог сведочења, Мерсо има потребу да му се обеси око врата и да грли – израз једне сентименталности која је дуго била потискивана. Његова неусаглашеност са самим собом и психичка лабилност наводе нас да закључимо да је аутодеструкција последица не само осећаја апсурда, већ и свести о општој угрожености. Уместо да се брани од спољашњих агресора, он постаје један од њих. У дијалогу са свештеником, Мерсо каже да му ништа не значи смрт, јер иста судбина чека милијарде других људи. Такође, у овом разговору Мерсо открива да одлучно одбија сваку могућност метафизичке утехе. У овом светлу можемо да разумемо четири додатна пуцања, четири кратка куцња на вратима несреће, како их назива Мерсо. Они су пражњење прикривеног набоја и тескобе. Такође додатне метке можемо разумети као отелотворење Камијеве идеје о злочинцу који убија да би нашао смрт, зато да би се на њега сручила несрећа. Мерсо је убио , и када је схватио да је нарушио равнотежу своје среће и тишину, баш тада, пуца поново, следећи став  нека буде.

Као реакција на свеприсутни хаос света у коме живимо, јавља се инстинкт смрти- који захтева уништење самог себе и других људи.

Ова идеја о свеопштој угрожености поткрепљена је тескобном атмосфером којом се одликује читава књига. Најупечатљивији пример који нам Ками даје је слика друштва. На свом почетку романа, Мерсо нам цитира телеграм којим га је управник дома обавестио смрти мајке. Те две реченице делују окрутно због своје краткоће и уздржаности. Све је подређено административном стилу који недопушта саосећајност и који само указује на отуђеност која постоји у друштву. Опште прихваћене вредности у другом делу се приписују представницима друштва, затим се исмевају и одбацују, да бисмо прешли на Мерсоову перспективу. Ками не жели да Мерсоа прикаже као невиног, он жели само да покаже да друштво никако не може бити у праву. Он приказује суђење тако да ми морамо да посумњамо у право тих људи да суде Мерсоу.

Истражни судија је манипулант који изнуђујући покајање заправо жели да изнуди признање. Уцењује религијом, користи је за нешто нечисто, притом све време маше сребрним распећем, а једна од основних врлина коју хришћанство подстиче је скромност и љубав и поштовање према другима без обзира на њихова сагрешења. Мерсоов адвокат га невешто заступа, носи црно одело по великој врућини да би показао колико је спреман да се жртвује због друштвене улоге, колико је, тобоже предан послу.  Новинари отворено признају Мерсоу да су надували његов случај. Тужилац тврди да је Мерсо убио са предумишљајем. Никог не занима сам злочин, имамо утисак да му суде због односа са мајком. Посматрачи су оличени у жени-аутомату из ресторана-они су такође бирократизовани и безлични. Читав процес се одвија као да Мерсо не постоји, ван њега, као да његова личност и судбина нису битни. Он се осећа зачуђено, непријатно и занемарено.

Томе нам сведочи однос између Саламана и пса. Овај пар јунака нам показује да је људима  потребан неко са киме ће делити елементарну несигурност и опасност у којој се налазе, али ни тад не могу да зауставе ланац угрожености, и они један другог угрожавају.

Иако су међузависни, изражавају међусобну нетрпељивост. Иако у овом делу нема много ретроспектива, понешто што сазнајемо о Мерсоу расветљва нам његов лик. Он живи једноставно и једнолично, не осећа нарочиту потребу за друштвом. Али није одувек било тако. Некада је он студирао, био амбициозан, али га је сила прилика приморала да се врати. Спољашност је та која га је сломила. Имамо осећај да су Мерсоова затвореност и ћутање последица недостатка нежности, љубави и топлине- знамо да је растао без оца. Већина глава завршава се суморним реченицама, као и последње поглавље. Ово дело описује трагедију главног јунака која кулминира у једном неправеднм процесу. Мерсо опет иде линијом аутодеструкције – он жели да буде испраћен узвицима мржње. Иако је Мерсоу свеједно што ће умрети, али га ипак обузима радост при помисли на двадесет година које би још могао да проживи. Он улаже и молбу за помиловање. Маколико цела ова ситација деловала трагично, по завршетку читања, немамо такав осећај. Имамо утисак да се нешто у Мерсоу проломило, да се он сам променио. Њега је неко сазнање просветлило, освестио се.

О томе нам више говори његов дијалог са свештеником. Свештеник  се сажаљева над Мерсоом, моли се за његову изгубљену душу, не може да верује да неко може да буде тако неосетљив и незаинтересован за своје лоше поступке. Верује у метафизичко, у вечно спасење које је апсолутна вредност на основу које се процењују сви нечији поступци. Земаљски живот, по његовом мишљењу, није циљ сам по себи, већ само средство да се заслужни онај други, прави, где ћемо се стопити са Богом и остварити своју суштинску природу. Свештеник верује да је човекова природа дата, али и задата. Човеки је человјек - окренут је вечности, јер је његово ја ектрамундална тачка, његова суштина је у нечему трансцеденталном. Човек на овом свету не постоји он само лелуја. Човек је искра божествена и небеског сјаја одблесак,  а материјално тело му је тамница. Слобода се остварује само у онтолошкој заједници са Богом. Свештеник чини филозофско самоубиство, скаче у веру, у онострано. У Мерсоу кључа гнев, буди се отпор и одзвања пркос у току посете исповедника. Мерсо не верује у Бога, чак ставља човека на његово место, говорећи да то што нема Бога само пружа већу могућност да располажемо и управљамо својим животом, ми смо господари својих дана. Док се свештеник нада и верује, и то ће се највероватније завршити очајем и разочарањем, Мерсо зна, он не жели ничију самилост, код њега нема несигурности или неизвесности. Наш живот је вреднији самим тим што није одређен ничим после или изван њега самог. Нема греха, кривице, стида, кајања, све је слобода. Бога нема, све је допуштено. Ништа човеку није предодређено, никаква улога му није додељена.

Све је индетерминизам, карактер је човекова судбина. Наш живот је у нашим рукама, на нама је одговорност. Будући да је Мерсо спознао оно што други  не знају, он носи јеванђеље нове људске слободе и баш зато се нада да ће на губилиште отићи испраћен повицима мржње. Тако су испратили и Исуса у његово страдање, и управо је та мржња била услов, тачније катализатор успеха његове Истине на земљи. Дакле, Мерсо одлази на губилиште непомирено помирен. Он је изнад свештеника, изнад свих, у ствари, јер зна када ће отићи са лица земље. Сазнао је апсурд и и спроводи га до краја, остаје му веран, продубљује га том свести о њему. Остаје доследан луцидности и спознаји апсурдних зидова. Управо је Мерсоова величина у његовој одлуци да буде јачи од своје судбине. Она му припада и он ју је покорио. Ками каже да људима није тако тешко живети са дуализмом. Људи знају да је живот по дефиницији стално смењивање срећних и тужних тренутака. Човек се осећа немоћним само пред притвречностима, то је оно што не може да измири. Како ценити живот и истовремено бити свестан његове бесмислености? Мерсо је на ово питање пронашао одговор, савладао је ту непремостиву препреку. Такође, Ками каже да су срећа и апсурд деца исте мајке.

Апсурд се рађа из осећаја среће, а срећа из спознаје апсурда. Зато баш у Мерсоовој апсурдној казни треба да пронађемо узрок његовог блаженства. Мерсо је постао толико слободан да је сама његова егзистенција постала чин побуне сам револт. Због тога Мерсоа, као и Сизифа, треба да замислимо као срећног.  

 

Аутор . Софија Симовић – Пета београдска гимназија

Прва награда у области есеја на књижевном конкурсу Борислав Пекић


Судар градитеља и рушитеља у стиху

Сва је ова прича покренута половином деветнаестог века. Ту је свему корен. Реализам је, већ увелико почео да се урушава. Уметници овог правца, оставши без животног надахнућа, осипају се и нестају. Идеје се гасе, узори одумиру. Још, као да се само заосталим и задриглим слојевима грађанства није разбистрило да су дани старе славе прозе, романа и трезвене поезије – одбројани.

Сада настаје оно што ми данас зовемо криза, транзиција: процеп.

У више и ниже слојеве, друштвене хијерархије почела је да упливава она најгора социјално –културолошко-морална криза, звана досада. Она је право знамење пропасти. Са њом се све руши. Знали су то и образовани критичари тог времена, јер сада је на њима да пронађу потенцијалне песнике, ломе главе о изазову како да зачну ново, свеже, непоновљено. Притом се од њих очекује и да делују брзо. Одакле сада почети? Којој се уметности вратити? Који ће бити наши узори? Уз то, сваки стваралац зна да жива уметничка дела не настају по нечијој вољи – она морају да се роде у самом уметнику. То овакву загонетку чини неразмрсивом. Сат откуцава, досада нараста. Куда?

Међутим, Европа не би била Европа када би овде пала. И као што знамо да је ноћ најмрачнија пред зору, да рана највише пече док се чисти, знамо и то, да овде није крај.

Тако је и било.

Точак уметности је наставио своје пут. Та недокучива, торжествена сила која прати човека кроз историју изнова је покренула људски дух у нова сазнавања, лутања и страдања. И полако, баш као пред зору, под кожом чисте, грађанске Француске оживели су млади, песнички умови, спремни да светској уметности дошапну нову реч, какву још није чула. Имали су све што су њихови предходници изгубили : снагу, вољу идеје и заљубљеност у те идеје. У том часу, нада те снаге, радознало се нагнула цела Европа. Јер она беше врло жедна. Била је очекивала воду којом ће исцелити сваку суву и заслањену рану на свом телу. Оно што ће добити није била таква вода. Јер овакви уметници су жарко презирали живот како је дотле схватан. Имали су жељу да побегну далеко од њега. Хтели су да се напуне ониме што је њихово друштво осуђивало и запевају о далеким, далеким световима, што даљим од овога овде. Али, ти су светови постојали само у њима. Такве је песнике и чекао онај европски великоумник, када су заискриле његове речи, једна врста предсказања, најаве, које све казују:

,,Да једна уметност постоји, да постоји неко естетичко деловање и посматрање, за ово је неопходна психолошка претпогодбеност: опијеност.Опијеност ће најпре повећати узбудљивост читаве машине: пре нема уметности. Сви, ма како различити начини опојности имају, уз то снагу: пре свега опојност сполног узбуђења, овај најстарији и најпрвотнији облик опојности. Уопште опојност која је као последица свих великих пожуда, свих јаких ефеката, опојност свечаности, натецања, победе, сваког екстремног покретања: опојност окрутности; опојност под извесним метеролошким утицајима, на пример пролећна опојност; или под утицајем наркотичких средстава, најзад опојност воље, опојност прегомилане и набујале воље. –Оно што је суштаствено у опојности, јесте осећај пењања снаге и преобилности.“

По мени је Ниче незаобилазан када је реч о уметницима симболизма или модерне уопште. И, иако, сам могао да цитирима, заиста велики број песника и философа, одабрао сам намерно њега (мада је и Ниче, често више песник но философ). Јер он увек садржи то нешто, неки увек актуелни отров који опија људе, јер пружа онај моменат у коме се човек осећа толико монструозно снажним и способним, као да може да обрће светове наопако, јер знам да су такав осећај били поседовали и млади песници када су се попели на позорницу света. Зато га смештам овде.

Приметитиће се, најзад да ови песници пишу о сталном изласку из овога света, његовој туробности и прљавштини, својој несхваћености и недостижној тежњи за великим (овако: ,, Бежи од овог окуженог смрада, /висином зрачном умиј своје биће/ и пиј, ко чисто и божанско пиће,/ огањ што јасним просторима влада.“). Међутим, изгледа нам парадоксално то да они, иако окренути својим световима и фантазмагоријама не помишљају ни на трен да се одрекну овога ,,прашњавога“ света и његових боја и мириса.

Напротив.

Рембоово, толико чувено ,,растројство чула“ јесте последица њихове пренадражености. Прави песник (каквог га је, горе скицирао Ниче) ће да загњури своју луду главу у сваку дубину порока, не би ли га потпуније ,,упознао“ (у нашем случају пијанства, наркоманије, похоте и полне изопачености), не губећи, притом нимало свести и сећања на високоморалне узоре свога друштва, што се завршава, наравно потпуном победом порока у њиховој поезији. На тај се начин остварује једна опијајућа збрка укуса и и мириса у глави која ,,уздиже“ уметнике са земље.

Дакле: искусити ,,све“ да би се ,,све“ схватило. Ту се одмах поставља, за мене врло важно питање: А шта се то схватило? Какве је природе та истина коју су сазнали ови песници? Има ли је уопште?

Добро нам је познато де срж симболистичког песништва чине дубоко интуитивни заноси. Ти заноси су, знамо изазвани на посебне начине и разликују  се од песника до песника. Али, опет постоји, барем један општи принцип и суштина му се крије негде овде:

,,Кажем треба бити видовит, направити се видовитим. (…) ствар је у томе да своју душу треба учинити чудовишном: попут трговаца децом, него шта! (…) Неописиво мучење у коме му је потребна сва вера, сва надчовечанска снага, у коме он постаје више него ико велики болесник, велики злочинац, велики проклетник – и врховни Учењак.“

Или, још краће овде:

,,Ми хоћемо, јер нам та ватра пржи мозак,/ Да скочимо у дно понора, свеједно да ли је то Пакао или Небо,/ У дно Непознатог, да би смо нашли нешто ново.“

Дакле, тражи се ново, јури се за новим: ништа друго не постоји. На оваквим је изворима створено, оно што ми данас зовемо декадентна поезија. А оно што је уследило након појаве оваквих схватања, тешко је објаснити. Неразумљиве песничке чежње, психоделична ,,мрачења“ свести, искључиво презирање реалности, моралне уметности (односа Лепог и Доброг) и постојећег система вредности. И сав се дотадашњи морал баца на тезге ради распродаје. Дошло је време да се укине срам, то ,,досадно дете“ , да се распоре ,,смрадне трбушне од песка“ праведности. Дошло је време у коме ће сваки оквир бити окренут наопако, свака врлина презрети и укинути као предрасуда. О том времену, са дивљењем прорицао је Ниче али га се, оправдано и плашио.

,,Распродаја! Продаје се оно што Јевреји нису продали, што проклета љубав и пакленско поштење маса не знају; (…) Продају се Тела без цене (…)окрутна смрт за вернике и љубавнике!(…) Продаје се анархија за масе(…)оно што се никад неће продати.“

Опште кормило уметности се окренуло за пун круг. Циљеви стваралаштва постају застрашујуће нејасни. Песници се топе у лепоти жеља за трошењем, развејавањем, небићем. У једном тренутку изгледало је, као да осим самих песника и њихових критичара ту поезију нико други на свету и не разуме.

А онда када се у магновењу свога стваралаштва и инспирације из бујице стихова отео Бодлеров врисак у песми ,,Жеља за ништавилом“:

,,Лавино хоћеш ли ме понети као плен?!“

Један део оног учмалог грађанства се отрезнио и збуњено почео удаљавати са теревенке која му је све мање бивала смислена. Наравно да песнике то није, ни изблиза поколебало. Да јесте- бе би били песници. Они тек почињу да објављују манифесте, програме. Јављају да су на путу великих истина. Објашњавају своја стремљења као пут до уједињених светова, народа и језика. И, по први пут у историји говори се о поезији која ће предњачити над стварним животом, о оној која ће срушити све законе природе и постојања и обезбедити свет нових боја, мириса и звукова.

Како Прометејева, тако ће се и ова нова, песничка ватра разделити хиљдама и милионима-али ће се њоме истински уздићи само они који хоће и  могу да разумеју. Задржао бих се, намерно на овом могу. Ко може да разуме симболисте? Како пронаћи те људе? Ово је, по мени друго кључно питање које покрећем овде. Наравно, ни овде нема једноставног одговора. Треба знати разликовати обично ,,позерство“ (кога увек има на претек) од истинске воље и доживљаја ,,чисте“ уметности. И то је оно што није једноставно, понајвише нама који овај правац, добрим делом, и не разумемо. Опет не смемо ни закључити да нема правих Бодлерових, Рембоових или Верленових настављача. То би било погрешно. Али можемо да пробамо да спознамо барем неке одредбе ове уметности.

По Малармеу…да се драж песништва састоји у констатном погађању њеног смисла, да у песми мора да вазда буде загонетка-што мање решива, то боље. По Верлену – да се чиста поезија ствара у непредвиђеном и заносном тренутку (то је једна од оштих одлика). Дакле, толико је јасно …доживљено, чулно-јесте кључно. То су тренуци у времену који нас ваде из њега, узносе у просторе опојних обневиделости и уживања, а још ако и успемо да ,,фиксирамо“ (тј. запишемо) коју од тих  вртоглавица ми јесмо, како је то објаснио Артур Рембо ,, видовити попут гиганата“. И када је ,,фиксирамо“, ми то не радимо ради неког прогреса и доприноса конструкцији књижевности. Не, не будите глупи, ми је чувамо од заборава. Не би ли смо је поново преживели неке ,,досадне вечери“ и њој се предали као једином смислу свог постојања.

Ето, то је уметност ради уметности. Постојати као листић на грани који жуди да га ветар понесе, дохвати, па проспе по белом свету. Живети у ишчекивању тога додира. Ако хоћете и можете то да разумете, поручују вам песници: добродошли! Ако не: тим горе по вас. Ово ме, поново подсећа на ону Ничеову, која каже да : није битно  шта се хоће него него да се хоће. То отвара неке нове теме, и ја ћу се усудити да кажем како, за мене: на овим, до сада изложеним тезама почива симболизам.

Хоћу само још и ово да уметнем. Наиме, када је реч о биографијама поменутих песника, наилази се на једно, готово опште, заједничко место у њима-то је сам њихов крај, задњи дани. Ниме, мени је запањујуће како им се, за време последњих тренутака на овоме свету животи вртоглаво, али на идентичан начин мењају. Песници умиру по болницама, домовима и прихватилиштима широм Европе. Оболели од тровања дрогом, апсинтом, полних болести они проклињу и куну, вриште и псују на свет, на људе…Чини се да их све стиже исто очајање, разочараност у животу и идеје. Главни ми је пример, и овде Артур Рембо. Прелиставајући мало те преписке које је он води са Верленом, мајком или сестром, нарочито оне из доба када оставља поезију и оне написане непосредно пред смрт, уочава се да он није, ни изблиза полудео или помрачио човека у себи, како би то неки, чак волели. Баш супротно. У даљим писмима из Африке се, заправо спознаје колико је матемтичку памет имао Рембо. Колико је далековид и прорачунат. Али када читате та последња писма, дође вам да, напросто заплачете. Младоме Артуру се у самртноме грчу шире вене, севају ужасни болови, упаљује се ампутирана нога. Очајан, бесомучан, пун срџбе и јарости, он издише са најжешћим проклињањем на уснама. А највише се, од свега да осетити његова неизмерна туга! Иако нигде није дао отворене знаке да за нечим жали-она толико бриди из његових речи, да можете физички да је осетите!

То би могла да буде, мени се чини, једна од најстрашнијих сцена историје књижевности …Након свих ,,видовитих растројстава“ , прометејских тежњи и титанских позива-пред очима се гаси једно младо, можда и сасвим неискварено дечачко срце које, као да се нечега страшно уплашило.

Ово није крај достојан симболисте, рећи ће неко. Ово је можда крај једног човека, али никако симболизма. Могуће. Међутим, хајде да баш ову последњу тачку на њиховим биографијама узмемо за тезу. Дакле, по први пут у својим животима песници осећају неистину у ономе што су живели и проповедали. Испуњени су жаљењем , безнађем, очајањем, гневом и страхом. Наслућују, као да су, негде озбиљно преварени. Зашто су то осетили? Зашто нису могли бити срећни или барем, испуњени (јер, за песнике кажу да никада нису срећни)? Како се зове тај залогај који им је застао у грлу? Ето, то је,најзад  треће и последње кључно питање које постављам овде. Заједно са прва два, оно чини костур овога текста и, у исто време –његову суштину.

Сада, ево долазим до дела око кога сам се, признајем извесно време, непотребно двоумио. Пошто сам поставио ова питања, оголио сам и неке своје дилеме на тему симболизма и модерне уопште. Питао сам се, онда, да на њих одговорим или све ово оставим оваквим? Али, читајући ,,Федона“ запазих како, тамо Сократ управо то осуђује као тзв. Мисиологију-стално измицање и(И)стини, која мора бити ј(Ј)една и презир према раговору о њ(Њ)ој (тога је било чак и у његово време). Добро, има право: осудићу је и ја, тако што ћу, овде дати своје одговоре.

Прво питање сам, некако желео да оставим за крај, јер ме је највише збуњивало управо оно. Шта су, и да ли су сви песници, заиста нешто схватили или, боље  рећи открили? Рекао сам да одговор није једноставан, баш због тога што у овој поезији има толико двосмисленог, тросмисленог и стосмисленог, да се врло лако можемо изгубити у њој. Пре свега, у овоме песништву мноштво  правила и догми стоји на негацији онога што му је претходило. То је, разуме се, у неку руку добро, јер ту јесте било ствари које је ваљало негирати, али то је, у исто време  и изразито рђаво на дуге стазе где се испитује чврстина. Осетили су, ипак, праву снагу једне духовне побуне и пуноћу правне слободе у себи. Позивали су на њу и, чак желели да је демонстрирају на свом животу. То је била нова врста уметничке искрености-врло драгоцена за то време. Али, они су је испољавали врло инаџијски и непаметно. Делиријуми алкохолисаности, наркоманска полулудила или само чежња за њима , јесу врло сензационална, контраверзна (данас чак и омиљена) средства побеђивања осредњост и малограђанства. Међутим, то ни у сну нису никаква пробијања у друге светове, мистичне спознаје или доношења ватре са Олимпа.  Опијеност каква је, макар маштање о тој опијености јесте једна кукавна и тужна пародија нас самих. У њој се, како каже Ниче пењу осећања преобилности и снаге које пумпају у човека страховите количине Ружног и чине га да се осети, благо речено, великим и свезнајућим. Али та величина је то, исто колико и величина угојеног мехура сапунице. Она траје до првог дашка ветра или додира са чврстим. Са тога гледајући, од спознаје космичке Истине које ће ујединити, допринети, испунити или помоћи  људске душе овде нема трага. То је прво.

Друго: да ли има људи који могу да разумеју симболисте? Незаобилазно је да их јесте било. Али на питање колико их сада има- под тиме ја подразумевам, пре свега песнике, ствараоце, а не људе који само цене њихово дело-не могу да пружим тачну оцену. Ти људи, сигурно јесу врло даровити и можда, веома, веома несретни, чак несхваћени и гневни на оно што  виде око себе. (,,Дао си ми свој кал и створих из њега залто“, каже Бодлер). Оваква их уметност побуђује , баш из тог осећања посвађаности са светом и изразите линије индивидуализма. Стога ће им се, ваљда та несретност увек огледати у очима, док су уз симболисте. Неће их, наравно ни ова поезија задовољити – ко су песници, превазићи ће је. Тако би их ја препознао. И то  је друго.

Треће, врло јасно питање: откуд бол, жаљење и очајање с краја њиховог живота? Шта их је на то нагнало?Одговорићу поиздаље. Сви знамо да у игри надања и очајавања, људска природа  проказује два лица. Једно, које се увек бори за прогрес, усавршавање и прилвање (макар било и узводно). И друго , у вечитој тежњи ка нестрпљењу и духу самодеструкције. То су две силе супротног смера, али истог извора. Једна виче: Напред!Гради! А друга се церека: Чему све то? Развеј, растури све то ! колико је, само дуге историје рат између њих две. Кључ је у томе што се ниједна људска душа није, до сада успела на ту степеницу савршенства на којој ће искључити сваки глас оне рушилачке, која убија. Нити се и један човек до те мере затрпао својим рушевинама да му до лица, ипак не допиру зраци оне градитељске, која оживљује. Мени је, стога и природа њиховог жаљења разумљива, чак блиска. Чинило се људима да могу побегну далеко  од те енергије, па су се обзидали клетвама, мрачњаштвом и суровошћу. Окретали су своје таленте на све стране  ,,само не ка њој, само не ка њој!“ . А она их је сачекала иза следећег угла, у свој сили и светлости, очима упртим дубоко у њихове. Како језовито зацвили свако људско биће под њеним  погледом који, као да пита то једно, увек исто питање: ,,Зашто си ме оставио?“. Али, достојанственог одговора , ма шта ми  умислили –нема. Једини излаз је да бежимо даље и претварамо се да то питање никада нисмо чули…а постаје све теже, готово неиздрживо. Признајем, ја тако замишљам пакао. Бесконачно мучење самога себе. Попут црне лопте из које нема излаза.

Мени, на крају крајева не мора ни да се верује – ово су симболисти посведочили животом.

 

Аутор: Вукоман Миленковић – Земунска гимназија

Друга награда у области есеја  на књижевном конкурсу Борислав Пекић

Жири: Петар Пјановић



 

БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ- ЧОВЕК

 

(о систему људског код Достојевског и Кафке)

 

,,Егзистеницја није систем“

                                                                                                    (Сјерен Кјеркегор)

                     Као једно од најстаријих питања вазаних за човека и његову свест може се поставити следеће – да ли човек живи само да би постојао ? Голи живот – то је увек мало. Човеку треба још. Још моћи, снаге, величине. Још раздора, похлепе. Још злочина. Да ли је онда живот провалија без дна, да ли је наш живот уједно казна?То су само нека од питања која покрећу судбине јунака Ф. М. Достојевског и Франца Кафке. Бавити се Достојевским и писати о његовим делима значи, бавити се истином и смислом живота. Достојевски нас тера да будемо свесни времена у коме живимо-времена обојеног људским дилемама, моралним падовима, страдањима, прочишћењем душе. Међутим само пет деценија касније једна други писац, Франц Кафка, свет претвара у лудило. Мехур лудила изнад свих, недодирљив, залутао, са свих страна рањаван, полако постаједео свих нас. Сви смо ми помало Раскољников, помало јозеф К. Да ли би Родион Романович Раскољников, некадашњи студент, убица необичан човек, био осуђен у време живота нашег другог јуанака, Јозеф К? Да ли је време у коме живимо пресудно за нашу казну, или се казан без обзира на околсности средине одиграва у нама самима? Познато је да је Кафка у новијој литератури први дубоко истражује и анализира човекову отуђеност. Корен отуђености јозефа К. Налзи се у питању шта се догодило са системом људског у њему. Главни јунак ,,Процеса“ није успео да осмисли свој живот онако како то доликује људској јединки. Као и Јозеф К. , и Раскољников се отужио од свега, само на другачији начин. Изабрао је самоћу, изоловао се, планирао и извршио убиство, преживљавао кошмаре. Само је Соњина природа, таква кава, била заиста потребна да пронађе кључ до његовог отварања и спознаје шта треба да учини. Затворени систем људског у ,,Процесу“ није могао да нађе такву спону за свог јунака. У њему он парадоксално оживљава тек када га процес нагони на то и на крају умире ,,као псето“. Процесом људске егзистнције бавили су се филозофи, историчари, социолози. С тим у вези, један аустријски лексар и психолог, оснивач психоанализе , Сигмунд Фројд, каже да је живот у свом менталном и духовном аспекту неминовно несигуран и неизвестан. Постоји сигурност само у томе да је човек радио и да ће умрети; Фројд каже да човек који је слободан, нужно је и несигуран. Човек који мисли , нужно је неизвестан. Врхунски психолог сликовито ствара темељ злочина код Достојевског. Запитајмо се онда како човек онда може да подноси ову несигурносткоја је својствена људској егзистенцији. Да ли је то било оно против чега устаје Раскољников?

Ако јесте, морамо признати да се против егзистенцијализма као система вреди борити. Главни јунак романа ,,Процес“ био је само неми посматрач света као представе ужаса.

,,Човеку треба ваздуха, ваздуха, ваздуха“ – тврдио је Достојевски. Слично мисли и Кафка описујући судницу у једно недељно јутро: ,,К.-у се учини да је стигао на неки збор. Гунгула најразличитијих људи, испуњавала је овећу собу са два прозора, коју је тик уз таваницу окруживала галерија. Она је такође била дупке пуна и ту су људи могли само погнуто да стоје додиривајући главама и леђима таваницу …  Сад  звиждите, сад пљескајте“.

Од самог почетка романа ,,Процес“ сусрећемо се са тмурним, сивим Јозефом који чак нема ни презиме јер му није потребно. Кафка нас баца у свет свог јунака, свет без љубави, свет без сврхе, изврнути свет где се смисао изгубила у трулом задаху срамоте. Све нас наводи на помисао да је живот само једна судска дворана где је он пшослужитељ који не познаје судију, и да је оваквом животу сигурна само патња.  Очај немоћи и разочарање у свет доводе до кише лажи и превара под маском државе. Од суда се живи, од суда се умире. Суду сви припадају, обични и необични. Али да ли заправо постоји злочин или је злочин код Франца Кафке сама предаја таквом систему? Код Достојевског ствари стоје нешто другачије-суд јестеинституција, али , он се превасходно налази у психи јунака. Радио Романович  суди сам себи. Он свој процес проживљава у сопственој свести. Његова свест јесте заправо слика у огледалу оне оронуле апсурдне, мртве недељне суднице. Бивајући обливен знојем и налазећи се у најгорој грозници и бунилу. Раскољников бива разапет између Бога, односно вечног помиловања и, са друге стране, Сотоне односно аморалне слободе. Можда, да је Раскољников убио старицу у Кафкијанском тоталитарном систему, можда би тада његова теорија о људима као вашима имала смисла. Јер, заправо Кафка то и ставља као крајњу поуку свог романа-да у друштвено-институцијалном расулу појединац није битан. Он је ситан, неупадљив, и вечито укаљан у односу на оне ,,велике“ као што је био Наполеон. Наполеон, наведен као узор, идол и модел необичног човека у роману ,,Злочин и казна“, бива оправдан од стране Родиона – као такав има право да врши злочине над обичнима зарад општег добра, како наводи Достојевски. Наполеон јесте био убица, а ипшак су му дизали споменике. Том мишљу повео се главни јунаковог романа. Међутим , на самом крају Раскољников саопштава како он не може бити Наполеон јер се славни француски војсковођа не би ни секунде премишљао да изврши убиство. Али, он јесте. Не одустаје Достојевски од људскости тако лако. Раније је била на снази мисао да је прави песник увек моралан. У новије време у моди је оно што Базаров, главни лик Тургењевљевог романа ,,Очеви и деца“ , назива  ,,супротним општим местом“, односно да су баш они истински писци били аморални. Достојевски се води оваквом чоињеницом. Он допушта Раскољнкову борбу са страстима, и да морално веом аниско падне. Није само главни јунак овог романа морално посрнуо. Веома битна у том смислу је и Софија Соња Мармеладов, девојка извиканог владања, девојка формално малограђански морално прљава показује своју чистоту и људскост. Свака психа има два краја, каже Достојевски. Ако бисмо се ухватили само за један, не бисмо спознали личност до самог конца. Ако бисмо узели искључиво да оптужујемо за убиство, изостала би нам читава сага његових кошмара, његовог лудила, кривице, па на крају и савести. Велики мислилац Ерих Фром каже: ,,Савремени човек је неминовно усамљен, он је постављен на сопствене ноге, очекује се да стоји сам, без ичије помоћи. Све док процес индивидуализације не стигне до стадијума када појединац може да изађе из оквира, он је још ,,ми“ и све док група функционише, он је сигуран у свој идентитет јер припада групи. Он може да стекне осећање идентитета једино развијањем јединственог и одређеног бића које је ,,он“ све док не буде могао истински да осети ,,ја сам ја“ . Зар није управо то урадио Раскољников? Постао човек? Осавременио своје друштво? Дискутабилно, да ли код свих људи , назовимо их тако , два краја постоје? Да ли је Свидригајлов имао две стране своје личности или је она, привидно мање прљава била само маска? Да ли код јозеф К уопште има смисла говорити о аморалу када је то свет обрнутих и изврнутих погледа? Међутим, можда неке црте моралног се назиру у његовој личности.

Он је као контраст црног и белог, или боље рећи црног сивог, бачен у тамницу да се бори са зверима. Победити скоро је, чак и готово, немогуће.

Једном приликом Франц Кафка је изговориоода огроман свет има у глави. Запитао се како да га се ослободи и раскине са њим. И одмах је одговорио да ће хиљаду пута радије раскинути него у себи такав свет задржати или потопити. На бављење смислом ове реченице много је мастила утрошено и код Достојевског и код Кафке. Да ли је излаз из свега самоубиство? Достојевски, пишући свој роман, изабрао је првобитно ту опцију за свог јунака. Међутим, она је на крају припала Свидригајлову, јер он већ по себи није био човек у правом смислу те речи. ,,Питање финала романа је најсложенија  проблем дела. Бележнице откривају да се Достојевски дуго мучио  како да заврши судбину јунакову. По другом плану Раскољников треба да изврши самоубиство. Он то одбија јер је предлог свидригајловски а он се уверио да је Свидригајлов лешина. Испод љуштуре физичког здравља распадао се човек. Морално –у перверзији похоте; психички у халуцинантним предвиђањима жртава. Уверио га је Свидригајлов да у аморализму није излаз“. Да ли смо ми заправо, ментално здрави? Да ли људи, могу бити сигурни у чињеницу да не обмањују себе? Једини подаци који грубо могу да нам укажу на ментално здравље, више од убиства јесу  самоубиства. Социолози су дошли до података да најмање самоубистава имају најсиромашније земље. Дакле, новац није једнако што и срећа. Међутим, Ерих Фром тврди да висок проценат самоубиства у једној средини изражава недостатак менталне стабилности и менталног здравља. Показатељ тога је да два писца, пишући у исто време, Толстој и Достојевски одлучују да на посебан начин казне своја два јунака. Шта нам то говори? У каквом заправо друштву Раскољников и Ана Карењина? ,,Да ли, можда, живот благостања док са једне стране задовољава наше материјалне потребе, не изазива у нама осећање појачане досаде и да ли су самоубиства патолошки начини да се побегне од ове досаде?“ Фром нам исто тако даје одговор на ово питање. Он тврди да се ментално здравље дефинаше као прилагођавање друштва човековим потребама. Да ли је једна индивидуа здрава или није, у основи није ствар индивидуе, већ зависи од структре друштва. Здраво друштво развија човекову спсобност да воли друге људе. Јозеф К. Бива убијен јер живи у нечистом друштву. Тим чином, чином убиства начињен је грех, мада се у њрму назијре слобода једне невине душе. Сам писац ,,Процеса“ , Франц Кафка на самрти говори ,, Убијте ме, или сте убица“ и управо то мишљење је утакао у свој роман. Са друге стране, јунак Достојевског је убица Раскољников,. А он убивши друге убија део себе и постаје, упркос провбитној сопственој замисли, само обичан.

,,Од лажи се гради поредак у свету“ – чувена је мисао у роману ,,Процес“ Франца Кафке. Од које је онда лажи био саткан свет и  поредак Раскољникова у ,,Злочину и казни“? Као да је на замисли оба писца, и Достојевског и Кафке, одговорио један трећи, који је стварао временски између њих двојице-јер, Антон Павлович Чехов каже: ,,Живот није ништа друго него досадна замка. Када ћовек постане зрео и стане расуђивати здраво, он се нехотице осећа као да је пао у клопку из које нема излаза“ Тражечи излаз, тражећи светло, човек бежи од слободе. Питање је куда и зашто?

 

 

Аутор: Јована Кљајевић – Земунска гимназија

Трећа награда у области есеја на књижевном конкурсу Борислав Пекић

Жири: Петар Пјановић